Вишевековна преплитања словенских, угро-финских и германских народа на подручју Панонске низије и Подунавља довела су до заједничког живота бројних етничких група на данашњој територији Војводине – Срба, Мађара, Словака, Румуна, Русина, Хрвата, Немаца и других. У историјском развоју сви народи су сачували и одређене посебности – обичаје, народну ношњу и слично.
Предмети изложени на сталној поставци на сликовит и уверљив начин говоре о човеку са простора Војводине, о његовом природном, културном и друштвеном развоју током 19. и 20. века. Полазећи од чињенице да се народна култура ствара вековима и под различитим културним утицајима, поставку чине оне теме које су само језгро народне културе Војводине: народна архитектура, пољопривреда, ткање, ћилими, уређење куће, обичаји и народне ношње.
Плански развој и обликовање војвођанског села, од разбијеног до ушореног типа, било је прописано административним актима и изразито се развило у време хабзбуршких колонизација.
У циљу бољег разумевања теме, изложени су планови ушоравања насеља и планови кућа, затим алатке за израду тршчаног крова, фасадни украси и њихови калупи. Најупечатљивији предмет представља део трема из прве половине 19. века који је пронађен у Срему.
Природни услови војвођанске равнице пружали су велике могућности за развој земљорадње, сточарства и риболова.
Изложене су алатке за окопавање, сетву и жетву усева, делови чобанске одеће, пастирски прибор и запрежна опрема. Истакнуто место заузима дрвени плуг са колечкама и јармом из 19. века.
Породичне потребе за текстилом задовољаване су углавном у оквиру домаћинства, тако да је ткачка радиност била изузетно развијена код Српкиња, Румунки и Шокица. Истовремено је занатска ткачка делатност била развијена код Словака и Мађара.
На изложби се може пратити процес ткања, од припреме пређе до финалних производа, могу се видети употребне алатке: маказе за стрижу, трлице, гребена, преслице, вретена, мотовила итд.
Да би се значај ткања у породици још више истакао, на поставци је изложен разбој из Стапара који се сматрао једним од највећих ткачких центара домаће радиности код нас. У лепоту ћилима, избор орнамената и боја посетилац изложбе може да се увери посматрајући предмете из 19. века који су ткани традиционалним техникама, клечаном и техником чункања.
На уређење сеоског ентеријера у Војводини пресудну улогу имало је имовинско стање власника, али и етничка и верска припадност. Наиме, развој основне троделне куће – соба, кухиња, остава – у соба, кухиња, соба – првенствено је захтевао новац за преуређење, док су распоред и функција постојећег намештаја остајали исти.
Како би се добила што потпунија слика о уређењу ентеријера, изложен је намештај за одлагање одеће, за спавање и седење, постељина, поњаве, прибор за осветљење, иконе на стаклу. Традиционална кухиња представљена је архаичним примерцима посуђа од керамике, метала и дрвета, док је посебно место дато прибору за мешење и печење хлеба.
Богатство духовног и друштвеног живота становника Војводине приказано је обичајима породичног циклуса – свадба, рођење, детињство и смрт. Изложени су свадбени штапови, деверски пешкир, чутура, колевка са опремом, дечије играчке, покров, пешкир за крст, босиљкача и други предмети.
Народне ношње на сталној поставци груписане су према типологији која се развила као последица различитих културно-историјских утицаја и климатских одлика Панонске низије. Основни тип ношње у Војводини је тзв. панонски, који се одликује широким одевним предметима од белог ланеног, кудељног или памучног платна.
На овај тип одеће надовезују се карпатско-степски утицаји који су присутни у облику сукнених и крзнених одевних предмета.
Средњеевропски тип ношње у Војводини развија се као последица планског насељавања становништва из различитих области средње Европе. Они са собом доносе индустријске тканине и нове кројеве одеће.
„Сећање на стари крај“ је мото сегмента сталне поставке на којем су изложене ношње становништва колонизованог после Првог и Другог светског рата.
(Љиљана Трифуновић)