У причи о круњачима за кукуруз, такозваним сандучарима, била је објављена фотографија круњача, са једним отвором, произвођача „Хофер-Шранц-Клејтон-Шатлворт“ („Hofherr-Schrantz-Clayton-Shuttleworth“). Преко овог вредног предмета, посетиоци сајта Музеја Војводине ће се упознати са историјатом простране, високопартерне куће, која и данас постоји у Новом Саду, и у којој је била продавница ове реномиране компаније у области пољопривредне механизације. У наредној причи, представиће се њен историјат.
У Новом Саду, фирма Југословенско „Хофер-Шранц-Клејтон-Шатлворт“ д.д. је била смештена у делу града који се назива Салајка, на углу улица Кисачке и Темеринске, на адреси Темеринска бр.1. Потребно је истаћи да кућа није доживела судбину многих других, које су последњих деценија срушене, да би се на њиховом месту подигли стамбено-пословни објекти. Фабрички заштитни знак и даље постоји изнад улазних врата, у атици, где је у каменом рељефу представљен зупчаник, са лавом и монограмом „ХС“. Међутим, она је оронула и „украшена“ неизбежним графитима, као симболима новог доба, што све даје тужну слику некадашњег поноса Новог Сада.
Пространа, високопартерна кућа, улица Темеринска бр. 1, Нови Сад (фото: Филип Форкапић)
Веома је интересантан њен историјат, као места које у прошлости није имало никаквих додирних тачака са пољопривредном механизацијом. Многи посетиоци сајта Музеја Војводине можда не знају да се у њој налазила некада позната кафана „Три круне“ („Gasthof zu den Drei Kronen“), са дугом традицијом. Она је увек била пуна гостију, с обзиром да се у непосредној близини, тачније прекопута, налазила Житна пијаца на истоименом тргу (данашњи Трг Марије Трандафил). Садашњу кућу, са дугачким крилима која обухватају угао са Кисачком улицом, подигао је велепоседник Лазар Дунђерски, према пројекту Имреа Кицвегера из 1902. године. Према стилу градње припада историцизму. Он је 1896. купио постојећу од Ристе Руса, да би Економски одбор Магистрата Новог Сада издао дозволу да може да сазида нову у којој ће се и даље налазити кафана, под истим именом. Пошто су планирани послови каснили, до изградње је дошло тек 1902. Зидање је било поверено Конраду Урбану, према усвојеном пројекту. Нова кућа, са изузетно дугачким крилима и улазом за кафану на одсеченом углу, сматра се и данас једном од најпространијих „партерница“ у Новом Саду. Иначе, на овој локацији се још у 18. веку налазила мања кућа.
Улаз је наглашен са два пиластра и надвишен атиком. На крају крила из Темеринске улице је велика колска капија, док су се у дворишту налазиле штале и шупе за кочије. Према записима, простор у кући је био распоређен на кафану са пространом салом, посебном салом за ручавање, на собе за послугу, кухињу и станове. Нажалост, ентеријер кафане, као уосталом и целе куће, није сачуван, пошто је потпуно преуређен рушењем преградних зидова за потребе нових корисника и толико деградиран да је непрепознатљив. Међутим, спољни изглед куће није мењан и данас сведочи о архитектонском решењу историцизма, на самом почетку 20. века.
Атика у чијем пољу је фабрички заштитни знак, са монограмом (фото: Филип Форкапић)
После Другог светског рата, кућа мења намену. Прво се усељава продавница Предузећа „Орач“, за снабдевање покрајинских пољопривредних добара, да би 1952. године било отворено Продајно одељење петроварадинске Фабрике пољопривредних машина „Победа“. Истовремено, то је била и заједничка репрезентативна продавница југословенских фабрика пољопривредне механизације, под називом „Победа“. На овом месту, вредно их је навести. То су, дакле, биле: Фабрика пољопривредних машина „Победа“, Нови Сад-Петроварадин; Индустрија мотора Раковица (ИМР), Раковица; Осјечка љеваоница жељеза и творница стројева (ОЛТ), Осијек; Фабрика пољопривредних машина „Задругар“ (настала 1951. спајањем фабрика „Змај“, Земун-Нови Град, и „Шумадија“, Београд; и Tovarnapolјodelskihstrojev (TPS), Марибор.
Реклама Продавнице „Победа“, Нови Сад, часопис Пољопривреда Војводине, бр. 10, Нови Сад, Х 1956. год.
Следеће године, тачније 30. октобра 1953, продавница је назив променила у Трговачко предузеће за снабдевање пољопривреде „Југострој“, преузевши сва њена права и обавезе. Како код купаца не би долазило до забуне, на рекламама је у загради писало „бивша продавница Победа“.
Обавештење о промени назива Продавнице „Победа“ у Трговачко предузеће за снабдевање пољопривреде „Југострој“, Нови Сад, новине Дневник, Нови Сад, 30. Х 1953. год.
Године 1964, на десетогодишњицу од оснивања Трговинског предузећа за снабдевање пољопривреде „Југоаграр“, извршено је њено пресељење на нову локацију – Темеринска улица бр.1. Адаптацијом овог објекта, он је, по традицији, остао да служи истој намени, али само под другим називом.
Обавештење Трговинског предузећа за снабдевање пољопривреде „Југоаграр“, Нови Сад, новине Дневник, Нови Сад, 15. XI 1964.
После „Југоаграра“, све до недавно се налазила продавница надалеко познате новосадске трговачке фирме „Агровојводина“ а.д. – „Технометал“ а.д, и њена Пословна јединица Југоаграр (ПЈ Југоаграр). Након приватизације, простор је издат у закуп, при чему су се закупци смењивали. Једно време је био салон намештаја предузећа РИЗК д.о.о. из Новог Пазара, продавница кинеске робе и Продавница на мало бр.5 Производно-прометно услужног предузећа за израду жичаног језгра Авис Експорт-импорт д.о.о. (Avis Export-import d.o.o.) из Новог Пазара. Од 2010. године, у већем делу је смештена продавница кинеске робе СТР „Фен на“ (STR „Fen na“), која и данас ради, док је у једном делу крила, и то из Темеринске улице, био Клуб Р.И.З.С „Едеб“ – Национална кућа „Новопазарска кухиња“. Убрзо по отварању, ресторан је затворен, чиме је простор остао празан, тако да се у објекту сада налази само продавница кинеске робе, проширена и на тај део. Поред ње, на крају крила из Кисачке улице, још од 1995/96. смештено је новосадско предузеће „6. мај“ д.о.о. за увоз-извоз, промет и заступање у области нисконапонске опреме. То га чини „најстаријим становником“.
Вредно је забележити да је „Агровојводина“ са радом почела 3. јануара 1958. године. Она је настала 30. децембра 1957, на основу Одлука радничких савета погона Покрајинског пословног савеза за механизацију и хемизацију пољопривреде из Новог Сада – „Пољострој“ и „Ратар“, и Управног одбора Покрајинског пословног савеза за механизацију и хемизацију пољопривреде. Они су тада спојени у један погон, под називом „Агровојводина“, који је преузео сва њихова права и обавезе.
Филип Форкапић, дипл.инг.пољопривреде, виши кустос
