У првој фази Првог светског рата, док је водила борбе на својој територији, српска војска је била наоружана претежно оружјем домаће производње базираном на Маузеровом систему, једино што је било мањег калибра (7 мм). Били су то модели М 1899, М 1899/07, М.1910 и карабин М.1908. Те пушке, тзв. „српски Маузер“, биле су конструкцијски веома сличне немачким формацијским пушкама М.98. Током борби у јесен 1915. и повлачења преко Албаније велики број тих пушака је заробљен или остао у тешком стању, без могућности да се, у недостатку резервних делова, поправе или комплетирају. Сем тога, од око 50.000 пушака и 1.700 карабина који су пренети до Крфа, било је свега око 20.000 савремених репетирки, а остало су биле једнометне острагуше преправљене у петометке, али застареле конструкције и слабих балистичких перформанси за тадашње стандарде. Због тога је одлучено да се обновљена српска војска наоружа савезничким оружјем. Одабрани су француски произвођачи. То је било практично решење за достављање, пошто су истим тим оружјем биле наоружане и француске јединице, са којима су српске биле у непосредном додиру и садејству.
Српска пушка 1899/07 система Маузер
Пребацивање српске војске са Крфа на Солунски фронт почело је 13. априла 1916. и трајало до половине маја. Пребачено је око 120.000 војника, подофицира и официра. Сви су они били наоружани новим француским оружјем и осталом војном опремом – униформама, обућом, шлемовима и осталим. Основно наоружање чиниле су пушке Лебеловог система калибра 8 мм, пре свега модел Лебел-Бертије М.1907/15. Никола Лебел био је главни конструктор фабрике у Сент Етјену. Биле су то квалитетно рађене репетирке, али су имале једну велику ману: магацин капацитета свега три метка. У то време петометни магацини су већ били стандард, а енглеске пушке „Ли-Енфилд“ имале су капацитет од чак 10 метака. У сваком случају, ове пушке, којих је већ у старту испоручено 42.000, а до краја октобра 1916. већ 106.000, биле су огромна помоћ. Њима су извојеване прве победе српске војске на Солунском фронту, укључујући и најславнију, на Кајмакчалану.
Aртиљеријски мускетон „Лебел“ 1892
Пушка „Лебел“ М 1916 и пешадијски шлем „Арман“ на сталној поставци у Дунавској 37
Нешто касније Србија је добила известан контингент старијих, али осмометних пушака Лебел М.1886/93, као и тада најмодернијих француских репетирки, петометне М.1916. Поред тога, добијено је и ново оружје за артиљерију и коњицу, карабини, или, како их Французи зову, мускетони. Србија је добила 1.900 артиљеријских мускетона Манлихер-Бертије М.1892 и 1.000 коњичких карабина Лебел М.1890. Oве пушке су биле више него драгоцена помоћ у ратним условима, али је њихов квалитет био далеко слабији од квалитета оружја система Маузер. Из тог разлога су убрзо после рата замењене, прво чехословачким пушкама Маузер-Јелен калибра 7,9 мм, а затим веома сличним домаћим М.1924.
Мускетон „Манлихер-Бертије“ М 1892
У условима рововског рата аутоматско оружје је играло велику улогу. Поред тешких митраљеза „Сент-Етјен“ М1907 и „Хочкис“ (које Музеј Војводине не поседује) добијена је и извесна количина пушкомитраљеза „Шоша“ (Chauchat) М1915. Ово необично оружје радило је на непрактичном принципу дугог трзаја, и стога било склоно застојима. Имало је полукружни магацин који се натицао на испуст са доње стране, изнад кога се налазио затварач. Ова чудна конструкција је касније напуштена и код модела „Шоша“ М 1918 замењена класичним кутијастим оквиром.
Пушкомитраљез „Шоша“ М 1915, без оквира
Поред оружја дугих цеви, добијена је и извесна количина револвера и пиштоља, за лично наоружање старешина. Службено оружје старешина у српској војсци био је познати белгијски револвер „Наган“ М1895, калибра 7,62 Х 38, који је био службено оружје и у руској војсци, за коју је првенствено и произвођен. Зато су српски орфицири радо прихватили француски службени револвер Model d՚Ordonance 1892, калибра 8 Х 27,5, познатији као Лебел М1892. Био је то веома добар револвер двоструког дејства, који се у француској војсци задржао све до 30-тих година, а у полицији и жандармерији до после Другог светског рата.
Необично је било да Француска у време почетка Првог светског рата још није производила полуаутоматске пиштоље, који су се у условима рововске борбе показали бољи од револвера, због веће брзине паљбе и бржег пуњења. Пошто су фабрике оружја савезничке Белгије биле на територији коју је Немачка прво окупирала (Лијеж и фландријски град Херштал/Ерстал), а Енглеска још ни сама није производила пиштоље, решење је нађено у неутралној Шпанији, где је од познате фабрике „Габиљондо и Урести“ (данашња Љама) купљено 5.000 комада модела „Руби“, а од фабрике „Мартин Баскаран“ извесна количина модела „Мартиан“. Оба модела су врло слична, безмало идентична, јер су оба била хамерлес варијанте „Браунинга“ М 1903, у калибру 7,65 мм (.32 АСР). Визуелна разлика била је једино у облику жлебова на навлаци, који су код једног били равни, а код другог лучни.Одређен број ових пиштоља добила је и српска војска. Они су касније донети у Србију. Када је Краљевина СХС прихватила „Браунинг“ 1910/22, популарни „Војно-државни“ за службени пиштољ, они су стављени у резерву. Када су 1933. поново стављени у службу, у Војно-техничком заводу у Крагујевцу су наново означени ознаком ВТЗ-33.
Др Предраг Бајић, виши кустос – историчар
