Венчанице

.

Пре него што се појавила венчана хаљина онаква какву је данас можемо видети у модним журналима, на ревијама, фотографијама и венчањима, за овај важан чин у животу сваке жене дуго су биле у употреби хаљине идентичне празничној. Разликовале су се само по квалитету материјала и по декоративним детаљима. Посебно обележје давали су јој невестински венац и вео, који је био симбол заштите од нечистих сила и симболично је изражавао жељу за плодношћу.

У срединама где је преовлађивао традиционални костим, венчане хаљине су биле идентичне са одећом одређене етничке заједнице. Оне су често биле црне или тамно плаве, јер су се од таквих материјала израђивале најсвечаније хаљине. Традицонални костим, присутан у 18. веку, постепено ишчезава и уступа место европској грађанској одећи, мада ће се поједини његови елементи задржати све до краја 19. века.

Карактеристична бела хаљина за венчање, ушла је у ширу употребу деведестих година 19. века, а тај обичај се често везује за венчање краљице Викторије и принца Алберта (1840), када се краљица на том свечаном чину појавила у раскошној белој хаљини од скупоцене чипке. Њен пример су убрзо следиле и друге даме, најпре из „високог друштва“, а касније и из других слојева грађанства. Венчане хаљине пратиле су модну линију свога времена, што је био случај и на простору данашње Војводине, а о томе сведоче и ове две фотографије из збирке Грађанска ношња Музеја Војводине. Једна је настала почетком 20. века, када је сецесија била присутна и те како и у грађанском одевању; скупоцени материјали, чипке, ришеи, шлеп. Друга фотографија настала 1929. прати огроман заокрет у женској одећи; хаљина је знатно краћа, лежерна, једноставног кроја.

Модни трендови, присутни у наредним деценијама на овом простору, такође ће остати забележени у делима бројних војвођанских фотографа.

Љубица Отић, музејска саветницаисторичарка

Maчке - трагом човека у освајање света

.

Можда је помало смело рећи, али је потпуно истинито: домаћа мачка и пас постали су равноправни чланови људске заједнице. Данас је сасвим уобичајено да мачка, као веома цењен члан домаћинства, дели домове са људима готово свуда на свету. Светска популација домаћих мачака броји импозантних 600 милиона јединки, а данас се узгаја преко шездесет раса. Кроз историју, стварана је чврста веза између људи и ове животиње, веза која је довела до појављивања мачке у митовима и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.

Домаћа мачка је данас засебна врста (Felis catus), која потиче од дивље мачке (Felis silvestris), а која има неколико подврста. На основу анализе гена данашњих домаћих мачака, дошло се до закључка да је једна од тих подврста њен директан предак. Тачније, афричка дивља мачка (Felis silvestris lybica) је подврста од које потичу све данашње домаће мачке.

Драхма Аполоније

.

Драхме Аполоније и сличне драхме Дирахиона (Драча) су први новац који продире дубоко у континент и који налазимо од централно-балканског подручја, преко јужне Паноније, Тракије (област данашње Бугарске) и Дакије (област данашње Румуније), све до Црног мора. Почеци ковања драхми доводе се у везу са првим илирским ратом 229. године пре Христа, када оба града постају римски савезници. Ови градови су имали континуирани економски развој и одржавали су добре односе са Илирима. На аверсу овог новца је представљена крава са телетом, а на реверсу је флорални мотив за који се наводи да представља Алкинојеве вртове.

Продор ових драхми на север одражава простирање и правце пружања римског интереса и завршава се у крајевима који ће касније и сами постати делови римске империје. Пут простирања драхме у долине Саве и Дунава водио је долинама Неретве и Босне све до Саве, а потом на исток према Подунављу и Дакији. У нашим крајевима драхме се масовно појављују касније у првој половини и средином I века пре Христа, када су варварска ковања новца све лошијег квалитета. Налази новца Аполоније и Дирахиона као и римских републиканских денара поткрепљују постојање вековног природног комуникационог правца између југо-источноалпског и подунавског простора. Музеј Војводине поседује у својој збирци, поред појединачних комада и део оставе од 38 комада овог новца откривеног у Врднику, који по свом саставу одговара оставама из Пећинаца и Нове Пазове.

Далибор Недвидек, музејски саветник - нумизматичар

Ножно коло или коловрат

.

Предењем се, које је било искључиво женски посао, ствара текстилна нит. Наиме, за време летњих месеци припремале су се сировине док је зимски период био резервисан за послове код куће попут предења, ткања, плетења. Колико је предење био сложен поступак добијања нити из биљних и животињских влакна сведочи и чињеница да су се за предење, премотавање нити користиле многобројне алатке и справе попут преслица, вретена, коловрата, мотовила, вита, чекрка, сноваљке.

Ножно коло (коловрат, ножна преслица) је механизована справа у виду дрвеног носача постављеног вертикално. Између носача налази се погонски точак који је покретан папучицом или ручком. Поврх точка смештен је калем на који се преко кукица на летку намотавала нит. Истурен носач у виду дршке служи за држање преслице. Са преслице, на коју се стављало повесмо, руком се упредала нит која се окретањем точка (ногом или руком) намотавала на калем. Што је жена била вештија на коловрату нит је била тања и квалитетнија, а посао је био бржи.

На простору Војводине ножна преслица је првенствено коришћена за предење кудеље те је њена употреба била веома значајна у кудељарским срединама, првенствено код Русина и Словака.

По изгледу справа се јавља у више варијанти и до данас су остали општепознати називи по етничком одређењу, као што су швабица, мађарица, рускиња.

Занимљивост у вези са ножним колом је да је оно најчешће илустровано у познатој бајци Шерла Пероа "Успавана лепотица" и бајци браће Грим "Трнова ружица". А у новије време, појавила се и Playmobil играчка "Успавана лепотица" где је један од делова и ножно коло.

Tања Ђуђић, виши кустос – етнолог

 

Кошница у кошници

.

Пчеларство се сматра једном од најстаријих грана привреде којом се човек бави у континуитету хиљадама година. Постоје бројна сведочанства о присуству ове делатности у већини људских друштава. Порекло пчеларства на овим просторима може се пратити од старог века до данашњих дана. Употреба меда помиње се у старовековним и средњовековним путописима и сведочанствима о привреди и култури разних народа са ових простора.

Детаљније податке о пчеларству на просторима Војводине добијамо из аустријских пописа становништва са почетка 18. века. Бројеви кошница говоре о великој заступљености ове делатности на простору Бачке. У многим архивским подацима мед и восак се помињу и као роба којом су трговали бројни трговци у војвођанским градовима кроз 18. и 19. век. Број кошница у војвођанским крајевима осцилира. Разлози томе били су ратови, болести, али и порези због којих су многи напуштали ову делатност. Ипак, државне власти нису увек биле строге према пчеларима, већ су, схватајући значај ове делатности, у неким тренуцима нудиле и одређене погодности, као што је ослобађање пореза за пчеларе почетнике у прве три године бављења овим послом.

Прва пчеларска књига на српском језику Пчелар штампана је 1810. године у Пешти од стране сомборског пароха Аврама Максимовића, а на подстицај митрополита Стратимировића. У првој половини 19. века издаје се још неколико приручника и књига о пчеларству, на српском језику, а најзначајнији напредак у овој делатности постигнут је када је професор Јован Живановић 1878. године у Карловачкој богословији основао катедру за пчеларство и увео га као обавезан предмет. Професор Јован Живановић има велике заслуге у усавршавању пчеларства и преношењу вештина и знања у вези са овом граном пољопривреде. Његова достигнућа била су једна од тема на етнолошкој изложби Слађе од меда, у Музеју града Новог Сада, 1990. године.

О важности пчеларства у српској традицијској култури сведоче бројни нематеријални културни елементи, материјални артефакти и архивски списи. У Етнолошкој збирци Музеја Војводине налази се десет кошница, прикупљених из више војвођанских места и у различитим периодима, као и два меха за димљење пчела приликом вађења меда из кошница.

Најрепрезентативнији предмет везан за пчеларство који се налази у нашој збирци је кошница израђена у облику Саборне цркве у Сремским Карловцима. Предмет је начињен од дрвета, укупне дужине 130 цм, ширине 80 цм и висине од 140 цм. Спада у категорију кошнице „американка“. Према неким подацима, кошница је израђена са циљем излагања на Mиленијумској изложби, која је одржана 1896. године у Будимпешти. Међутим, не можемо са сигурношћу да тврдимо да ли је предмет био изложен том приликом, као ни тачну годину његове израде. Кошница је највероватније израђена у првим годинама 20. века за потребе презентације на некој од светских изложби. Колико овај предмет привлачи пажњу говори и податак да је био излаган и на сталним и на тематским изложбама. Кошница је била у једном периоду део сталне музејске поставке у Народном музеју у Зрењанину. Публика је могла да се сретне са предметом и на изложби Саборна црква Светог Николе у Сремским Карловцима, 2018. године у Сремским Карловцима, ауторке др Гордане Петковић. Том приликом је настала и овде приложена фотографија кошнице. Саборна црква, седиште карловачког митрополита, представља један од бисера српске барокне црквене архитектуре. Израда кошнице по моделу Саборне цркве сведочи о присуству и значају пчеларства у српској култури и привреди на простору Војводине.

Пчеле и мед заузимају значајно место у традиционалној култури свих народа који живе на овим просторима. У неким нашим крајевима се убиство пчеле сматрало великим грехом. Народна предања из неких крајева о пчелама говоре као о „божијим створовима“, а мед има истакнуту улогу у обредној пракси. Пчела је данас угрожена врста. Чини се да су људи изгубили свест о значају пчеле за опстанак живота која је била присутна у разним друштвима и културама кроз историју човечанства. Данас је преко потребно да ту свест обновимо.

Александар Антуновић, кустос, етнолог

Посуда облика чизме

.

Нађена је код Турије, приликом ископа земље за градњу моста на Великом бачком каналу 1967. године. Потпуно је очувана, осим мале тракасте дршке. Дно показује да се ради о чизмици за десну ногу.

Како је нађена случајно, немамо контекст који би јасно дефинисао њену функцију. Да ли је из стамбеног објекта, гроба или је везана за остатак неког ритуала?

Oбод је димензија 6,2 x 5,9 цм, стопа 14,5 x 5,4 цм, а висина 10,1 цм.

Уметност са пашњака

.

Усмерени на обрађивање земље и узгој стоке, многи наши преци живели су своје животе у складу са природним окружењем, у потпуности посвећени својим занимањима. Једно од важних занимања у традиционалном узгоју стоке у Војводини било је чување стоке на испаши. Чобани, пастири и свињари водили су своје животе свакодневно издвојени од осталог становништва, проводећи време у друштву својих стада и паса. Потреба за стварањем и осећај за лепо долазили су до изражаја кроз специфично уметничко стваралаштво ових људи. Уметност чувара стада са наших пашњака делом се разликује од доминантног фолклорног наслеђа са ових простора. У традиционалној нематеријалној култури Војводине постоји категорија чобанских песама и мелодија, свираних на инструментима специфичним за чобанску културу. Најчешћи музички инструмент међу пастирима била је фрула, као обавезан реквизит, без обзира да ли је особа знала да свира или је то само покушавала. Чобанске песме спадају у лирске, народне песме са пастирским мотивима, чији су аутори често били сами чобани.

Традиционалног сточарства у нашој околини више нема, али нам о културној посебности људи из ове професије најверније сведочи њихова материјална заоставштина. Велики део чобанске уметности своди се на ликовно изражавање. Најчешће се ради о индивидуалној, наивној уметности непознатих аутора. У складу са условима, подлога за ликовно изражавање ових уметника су предмети који су их окруживали у свакодневном животу и раду. Међу њима су све ствари које су припадале обавезној чобанској опреми, као што су: чобански штапови, бичеви, чутурице, тиквице за ракију, фруле, кожне каније и рогови. Ово је веома честа појава у традиционалном сточарству, а готово сваки пастир украшавао је своје предмете. Технике украшавања су резбарење и урезивање облика тањих или дебљих линија, а највише украшаван предмет је тиквица за ракију, чије обле ивице омогућавају урезивање сложенијих композиција. Мотиви ових уметничких дела су инсерти из свакодневног живота пастира, представе животиња, гајдаши и тамбураши, момак и девојка у изворној ношњи и многи други. За настанак ових уметничких дела заслужна је и природа професије која подразумева доста слободног времена, које су пастири користили за изражавање кроз уметност.

Збирке Етнолошког одељења Музеја Војводине садрже предмете који на себи преносе поруке уметника са пашњака и ливада, а са неким од ових изузетних предмета можете се упознати на сталној поставци Музеја Војводине, у згради у  Дунавској 35, у Новом Саду.

Александар Антуновић, етнолог