Медицинска музејска збирка – Пастеров завод, депанданс Музеја Војводине

.

 Пастеров завод у Новом Саду основан 1921. године, републичка референтна установа за беснило, проглашен је заштићеним спомеником културе 2001. године. Комплекс Пастеровог завода као споменика културе обухвата главну зграду, дрвену зграду поред главне и бисту Луја Пастера у бронзи између зграда, рад вајара Ђорђа Јовановића из 1932. године.

Келтска тетрадрахма (остава Крчедин II)

.

 

  

 Другу половину последњег миленијума пре Христа у западној и средњој Европи обележава млађе гвоздено доба, односно латенска култура, као израз бројних келтских заједница које су у другој половини 4. века пре Христа населиле средње Подунавље и Поморавље. При повратку након пораза у походу на хеленско светилиште Делфе 279. године пре Христа, један део подунавских Келта се трајно населио у Срему. Тако је настала популација чије нам је име познато из античких писаних извора – Скордисци.

Стрип за пивопије

.

 У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чувају се и три рада илустратора, аниматора и стрипаџије Милете Поштића настала 2015. године на колонији посвећеној илустрацији и стрипу. Поред љубави према географији и далеким земљама, овог свестраног уметника инспиришу локалне приче, тако да је са великим ентузијазмом прихватио мој позив за учешће на колонији. Инспирацију за циклус ових стрипова пронашао је у свакодневним причама из прошлости овог поднебља. Тема једног стрипа су метле, килограми и вештице, другог узгајање и начин брања хмеља на овим просторима (једна од великих плантажа ове биљке се налазила у Челареву), а трећи је о дудовима којих је некада било свуда по Војводини.

Женске ношње Војводине – основа

.

 

 

 Основу женске традицијске одеће у Панонској низији и суседним областима до половине 19. века чинила је дуга, широка кошуља преко које су ношени остали одевни предмети. Утицајем модних трендова из градских средина, дуга кошуља се дели на горњи део – кратку кошуљу, и доњу сукњу.

Војвођански Срби – добровољци у Првом светском рату

.

 

 На крају 1914. и током 1915. године Срби аустроуграски држављани, а руски војни заробљеници, нису престајали да се пријављују у добровољце за српску војску. Овакав тренд брзо се ширио, а у првој половини 1916. постао је масован. Све док су Црно море и Дунав били отворени за њихов транспорт, тачније пре уласка Бугарске у рат са Србијом октобра 1915, добровољци су из Русије пристизали у Србију морским и речним путем. Распоређени су у Добровољачки одред мајора Војина Поповића - војводе Вука, од укупно 3.550 војника. Знатан део те снаге чинили су управо Срби из Баната, Бачке, Барање и Срема. Они ће заједно са српском војском проћи албанску голготу, а на Крфу их је априла 1916. године било око 520 добровољаца бивших руских заробљеника.

 О брзом ширењу и снази добровољачког покрета говори у прилог и чињеница да затварање црноморске руте није успело да заустави све већи прилив појединаца, па чак и читавих група које су изражавале жељу да ступе у српску војску као добровољци. Са једне стране, утицај српске владе и регента Александара Карађорђевића, а са друге, истакнутих представника Срба у Русији - попут посланика Мирослава Спалајковића и српског конзула у Одеси Марка Церовића, играли су веома важну улогу у конкретизацији планова за решавање добровољачког питања. Њихова званична писма, молбе и апели за помоћ, упућени руском цару Николају II Романову, тражили су да се прикупљање добровољаца централизује и организује уз помоћ руске државе. Управо ће лучки град Одеса постати центар окупљања и обуке свих оних који су се одлучили да из руског војног заробљеништва крену путем српских добровољаца.

 Почетком 1916. године, добровољци су се у све већем броју почели сливати у Одесу. Руске власти преузеле су на себе све финансијске, пропагандне, политичке и логистичке напоре и трошкове потребне ради прикупљања добровољаца. Резултат читаве ове акције било је формирање војне формације која је носила име Прва српска добровољачка дивизија.

 

 

Димитрије Михајловић, кустос-историчар

 

 

 

Човек и пас ‒ веза старија од цивилизације

.

 

 Практично је немогуће замислити човечију заједницу, а да ту слику не допуњује присуство пса. У ствари, није претерано ако се каже да не постоји место на планети насељено људима, где нема паса. Данас постоји око 400 раса, којe су међусобно изузетно различитe по облику и величини. Међутим, без обзира да ли мислимо на чиваву или велику догу, сви они су потомци вукова или неког заједничког претка, припитомљени у праскозорје људске цивилизације.

Изложба „Дунав, благо и културе“ од Црног мора до Шалабурга

.

 

 

 Данас је Међународни дан реке Дунав.  Овај дан се  обележава  у 14 држава, међу којима је и Србија. „У земљама широм Европе иницијатор обележавања Дана Дунава је Међународна комисија за заштиту реке Дунав (International Commission for Danube Protection – ICPDR), чија је мисија да промовише и координира одрживо и интегрално управљање водама, укључујући и заштиту, побољшање и рационалну употребу вода.“ (https://www.pzzp.rs/rs/sr/dogadaji/16-29-06-dan-dunava.html).  

 Музеј Војводине се прикључује овој прослави кроз причу о изложби под називом „Дунав - благо и културе“ од Црног мора до Шалабурга -https://www.schallaburg.at/en/exhibition-2020/the-danube-people-treasures-cultures . Изложба је постављена  у аустријском дворцу Шалабург, туристичкој атракцији смештеној у области  Вахау, на 85 километара западно од Беча. Културни предео Вахау се налази на Листи Светске природне и културне баштине УНЕСКО-а од 2000. године.