Почеци Археолошког одељења Музеја Војводине

.

 Оснивањем Војвођанског музеја у мају 1947. године са радом је почело и Археолошко одељење. У првим годинама његовог рада на изложбама су излагани углавном позајмљени експонати из других музеја, док су основу археолошког фонда чиниле наслеђене старине из Музеја Матице српске и Патроната Српске православне гимназије у Новом Саду. Оне су се састојале од артефаката који припадају различитим епохама, али су праисторијски предмети били заступљени у највећем броју. Иако сачињен од вредних предмета из далеке прошлости, наслеђени фонд нема пуну научну вредност, јер су предмети који га чине стигли у музеј без икаквих података о месту налаза. Наиме, од целокупне збирке која је поклоном примљена од Матице српске, а коју чини 248 инвентарисаних предмета, само је за једну посуду познато тачно место налаза, док су тек две посуде заведене у Главну инвентарну књигу. У питању су откупљене посуде које припадају неолитској потиској култури, пронађене у Банатском Аранђеловцу, а треба напоменути да се, због изузетног облика и начина украшавања, оне и данас налазе изложене на Сталној поставци Музеја Војводине.

Археоботаничка башта Музеја Војводине: Срцолисна чешњача (Alliaria petiolata (M. Bieb.) Cavara and Grande)

.

У нашој флори постоји велики број самониклих биљака које могу да се искористе као зачин (Vračarić, et al. 1977; Grlić, 1990). Неке од њих су се у прошлости увелико користиле, али је колективно сећање о њиховој употреби избледело. Зато смо сад у ситуацији да пролазимо поред биљних врста несвесни њихових благородних особина. Једна таква биљка расте одмах поред стазе за шетање у Каменичком парку, у Новом Саду. Чешњача воли сеновита, влажна места. Расте по светлијим шумама, међу грмљем и живицом, али и као коров по њивама и вртовима. Ова биљка је у народу позната још под именима лучац, односно лучина. У ботаничкој литератури срцолисна чешњача се води и као Alliaria officinalis Andrz. ex DC. Ради се о двогодишњој зељастаој биљци, високој до 100 цм. Прве године развија розету са којом презимљава. Доњи листови су јој бубрежастог, горњи срцастог облика (по томе је и добила име), a по ивици су зупчасти. При врху стабљике налазе се ситни бели цветови скупљени у растреситу цваст. Плодови су до 6 цм дуге и врло уске љуске махунастог облика, са бројним црвеносмеђим семенкама.

Археоботаничка башта Музеја Војводине: Папрени дворник (Persicaria hydropiper (L.) Delarbre)

.

Има укус као бибер, а не мирише на бибер. Шта је то?

Ова биљка је позната у народу као: водени папар, водена паприка, папричњак, водена биберка, љутичевина... Ради се о усправној, односно придигнутој биљци, која може да нарасте до 60 цм у висину. Биљка цвета од јула до октобра. У ботаничкој литератури папрени дворник је позната и као Polygonum hydropiper L. (гр. polys = много и гр. gony = колено). Семена неких врста из овог рода, као нпр. велики дворник (Polygonum lapathifolium L.), су почетком средњег века у Немачкој намерно сакупљана у природи за људску исхрану (Behre, 2008). Други делови биљака, попут листова, луковица, корена, ризома самониклих биљака су такође коришћени у људској исхрани током људске историје. Међутим, ови делови изузетно ретко могу да се пронађу на археолошким локалитетима.

Логор Дахау

.

 Одмах након именовања Адолфа Хитлера за канцелара Рајха 30. јануара 1933, нацисти су започели терор над својим политичким противницима. Неколико месеци касније, СС и СА, паравојне организације нациста, изградиле су основу првог нацистичког концентрационог логора на темељима напуштене фабрике оружја код Дахауа, на око 18 км од Минхена. Хајнрих Химлер, вођа СС-а, објавио је да ће овај први концентрациони логор за политичке затворенике бити отворен 22. марта 1933. Јавност је у штампи о изградњи првих логора обавештена у контексту наводне потребе за „преваспитавањем“ оних који стоје на путу „националној револуцији“ или то планирају. У Дахау су одмах доведени немачки комунисти и социјалдемократе, Јевреји и други које је Хитлер сматрао непријатељима. Први командант логора био је Теодор Ајке.

Споменик краљу Петру I Карађорђевићу из Старе Кањиже у Музеју Војводине – решена мистерија?

.

 Већ више од 30 година у Музеју Војводине депонован је камени споменик, стојећа фигура мушкарца у војној униформи, за који се не зна одакле је донет и кога је представљао. Не постоји податак када је споменик аквизиран, због чега до сада и није био уведен у главни инвентар Музеја. Према сећању запослених Музеја Војводине, споменик је донет из једног већег градског места у Војводини, где се првобитно налазио на градском тргу, али је, по избијању светског рата (без прецизније информације), био срушен.

Ускршњи обичаји Срба у Војводини

.

 Последња, седма недеља Ускршњег поста се у народу назива Велика или Страсна недеља, тако да се и сви дани у тој недељи називају велики. У традицијској култури Срба у Војводини ови дани обиловали су обредном праксом, која је нарочито изражена на Велики четвртак и Велики петак. Ови обичаји били су везани за догађај Христовог страдања, и многи су прописани од стране Цркве. До Великог четвртка су сви већи послови бивали завршени, јер се од овог дана више није радило, већ се живот сводио на ишчекивању највећег годишњег празника – Ускрса.

Шта се крије у османлијским и аустријским „подземним контејнерима“ на Петроварадину?

.

 На Петроварадинској тврђави у Новом Саду своје уточиште пронашли су припадници скоро свих праисторијских култура које су боравиле на овом простору. У лесним наслагама који прекривају зелену стену пронађене су неандерталске алатке, старе око 45000 година. Изгледа да је само првим ратарима и сточарима на овом простору сметала „промаја“ педесетак метара изнад реке. „Гиблатар на Дунаву“ запоседају Келти, Римљани и др. Од 29. јула 1526. османлијски освајачи са Петроварадинске стене уживају у раним јесењим заласцима сунца над Дунавом сладећи се грожђем, смоквама, купинама, крушкама... и то у великим количинама. Пошто у то време није било депонија, своје отпатке бацали су у јаме на самом платоу. Било је ту свега, од поломљених керамичких посуда, љуски јаја, костију животиња па све до семенки горе наведених воћака. Изнад једне овакве јаме, много година касније, посетиоци ЕXIT фестивала ђускали су уз реге ритмове. Њихово ђубре, међутим, није остајало ту.