Maчке - трагом човека у освајање света

.

0
0
0
s2sdefault

Можда је помало смело рећи, али је потпуно истинито: домаћа мачка и пас постали су равноправни чланови људске заједнице. Данас је сасвим уобичајено да мачка, као веома цењен члан домаћинства, дели домове са људима готово свуда на свету. Светска популација домаћих мачака броји импозантних 600 милиона јединки, а данас се узгаја преко шездесет раса. Кроз историју, стварана је чврста веза између људи и ове животиње, веза која је довела до појављивања мачке у митовима и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску.

Домаћа мачка је данас засебна врста (Felis catus), која потиче од дивље мачке (Felis silvestris), а која има неколико подврста. На основу анализе гена данашњих домаћих мачака, дошло се до закључка да је једна од тих подврста њен директан предак. Тачније, афричка дивља мачка (Felis silvestris lybica) је подврста од које потичу све данашње домаће мачке.

Ова животиња данас настањује север Африке и југозападне делове Азије. Занимљиво је да ове мачке не изгледају много другачије од својих припитомљених рођака. Крупније су и немају толико варијација у боји крзна као домаће мачке, али остале карактеристике су врло сличне.

Разматрајући како се домаћа мачка и њен дивљи предак мало разликују, а знајући колико имамо близак однос с овим животињама, просто се намећу нека питања. Када је заправо започео овај однос између људи и мачака? Како је уопште мачка припитомљена и како су доспеле на готово сваки кутак планете? Иако није могуће са сигурношћу одговорити на ова питања, на основу генетичких анализа и археолошких налаза, може се закључити да људи и мачке деле један велики део заједничке историје.

Скелет афричке дивље мачке пронађен у неолитској гробници старој 9500 година на Кипру, најранији је познати показатељ блиске везе између човека и највероватније припитомљене мачке. Пошто ни једна врста мачке природно не насељава Кипар, ово откриће указује на то да су неолитски фармери највероватније донели мачке на ово острво. Сматра се да је мачка припитомљена негде на Блиском Истоку и одатле почиње ширење ове врсте животиња по читавом свету. Како је тачно дошло до припитомљавања такође је непознаница. Остаци мачака се прилично тешко очувају па је стога количина података до којих је могуће доћи оскудна. Сматра се да су дивље мачке пришле првим људским заједницама пре свега због хране. Највероватније су биле привучене остацима људских оброка, или су ловиле ситне животиње, као што су мишеви или пацови, које је привлачила та иста храна.

Ипак, то што су биле у околини људских заједница, не представља сам процес припитомљавања ових животиња. Припитомљавање је сложен процес који подразумева јасну генетичку удаљеност две врсте, као и јасне разлике између врста настале директним људским утицајем кроз селективно размножавање. Сам процес приближавања мачака људима највероватније није био директан, људи их нису ловили и држали заробљенима. Изгледа да су мачке биле те које су саме пришле људским заједницама. Иако су се држале близу људских насеља тражећи храну, а можда и склониште, нису се заиста приближиле људима и нису од њих зависиле. Временом, људи уочавају да су мачке изузетно корисне у хватању глодара, штеточина које нападају оставе за храну и почињу активно да их привлаче, како би их настанили близу својих насеобина.

Доказ оваквог развоја ситуације била би открића добијена хемијским анализама изотопа на археолошким налазима мачака у Кини, старих око 5600 година. Резултати су показали да су мачке у својој исхрани користиле и просо, биљку за коју је утврђено да је била један од главних извора хране за локалне људске заједнице. Овај податак нам говори да су мачке највероватније ловиле ситне глодаре који су живели у људским оставама, а који су се активно хранили семенкама ових биљака. Поједини узорци су чак толико били засићени хемијским остацима проса, да је могуће закључити како су и саме мачке храњене тиме или да су се непосредно храниле остацима људске исхране, што указује на почетке одређеног односа између људи и мачака.

Ипак, шта је то што се током процеса припитомљавања догодило што је раздвојило домаће и дивље мачке? Физички, домаће мачке су ситније грађе у односу на дивље, и карактерише их веома разноврсна боја крзна. Ово подразумева да су се код домаћих мачака појавиле нове боје крзна, нпр. наранџаста, бела и црна. Већина ових варијација релативно су новијег датума, када су неки ретки гени почели чешће да се јављају код домаћих мачака. Узгој и развој раса мачака постаје интензиван тек средином 19. века. Тада долази до фаворизовања специфичних генских мутација, односно парења јединки са жељеним особинама, које су омогућиле настајање нових раса мачака, и удаљавање домаће мачке од свог дивљег претка. Ипак, занимљиво је да је, и поред интензивне селекције, морфологија мачке углавном остала нетакнута, за разлику од пса. Поред изгледа, домаће мачке су задржале и нарав својих дивљих предака. И даље су то веома вешти ловци, способни да сами преживе у дивљини, за исхрану лове преко хиљаду различитих врста животиња.

Ипак, данас се сматра да припитомљавање мачака није био линеаран процес који се једном десио. Тачније, верује се да су мачке два пута доместификоване. Други пут се то десило негде на територији Египта пре око 3500 година. Анализе гена домаћих мачака указују да постоје два јасно раздвојена извора, из два различита периода. Неку потврду другог процеса припитомљавања, могуће је добити и проучавањем Египатске културе. Фасцинација мачкама и блискост човека и ове животиње, веома се јасно прати кроз заоставштине египатске културе где мачке добијају веома специфичну улогу.

Из Египта мачке су донете у Рим, где добијају посебно место. Већ тада оне постају  љубимци, о чему сведоче бројни мозаици и писани извори. Из римских извора и римске културе веома лако се може пратити колико однос између наше две врсте постаје близак.

И тако је започео пут, којим су ове животиње пратећи траг човека, кренуле у освајање света. Куда год да је кренуо, човек је са собом водио овог малог сапутника. Колико су далеко мачке стигле? Колико су успешне? Тај део приче верујем да нам је свима познат.

Дарко Радмановић, виши кустос – археозоолог