Седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Сејалица, поред плуга, сматра се најважнијом пољопривредном машином сваког напредног пољопривредника. О њеном значају, речито говори српска народна пословица, која гласи: Каква сетва, таква жетва. Она се користи за сетву гајених биљака, које према времену сетве, могу бити озиме и јаре.

 Постоје разне поделе сејалица. Основна је извршена према начину на који се изводи сетва, тако да разликујемо сејалице за сетву на широко или омашке, за сетву у редове или врсте – врстачне сејалице и за сетву у кућице или на оџаке. Даље, можемо их поделити према врсти вучне снаге: ручне, запрежне или спрежне и тракторске сејалице, а у зависности од културе коју сеју: сејалице за стрна жита, за окопавине и друге.

Једна од сејалица која се налази у збирци Музејског комплекса Кулпин је и седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита. Према реченом, она спада у групу сејалица за сетву у редове, а према врсти вучне снаге у запрежне. Намењена је, пре свега, за сетву стрних жита, затим трава, луцерке, грахорице и других култура, али се уз одређене адаптације може користити и за сетву окопавина.

 Сејалица је произведена тридесетих година 20. века. Индустријске је израде, али нажалост, на њој нема сачуваних фабричких ознака нити заштитног знака. Једино је на поклопцима главчина задњих точкова изливен назив произвођача Fuchs K, Ujverbasz.

 Сејалицу опслужују два човека и то: кочијаш и помоћник или послужилац. Наиме, кочијаш управља сејалицом и коњима, док помоћник надгледа и контролише рад сетвених апарата, као и сејалице. Интересантно је да послужилац током сетве стоји на дасци која је постављена иза сандука сејалице, док кочијаш иде уз сејалицу. За вучу су се упрезала два до три коња. До њиве се транспортовала на тај начин што се посебном рудом качила за срчаницу запрежних кола, с тим што се претходно мора поставити у транспортни положај.

 Сејалица се састоји из четири основна конструктивна дела и то: сандук за семе, сетвени апарати, луле или спроводне цеви, са улагачима за семе, и рам са колицима и уређајем за управљање и вучу, са системом полуга. Свакако да најважнији конструктивни елемент представља сетвени апарат јер се од њега захтева да равномерно избацује семе у лулу, да га не ломи, да може да сеје семена различитих култура и друго. Он може бити различите грађе, а код представљене сејалице он припада типу ужљебљеног ваљка, односно ваљкасто-ребрасти, са правим ребрима. Карактеристично за сејалицу је то да су предњи точкови мањег пречника од задњих. Сва четири су дрвена, при чему су паоци и наплатци дрвени, док су главчине и обруч челични. Задњи обавезно имају чистаче. 

 Седамнаесторедна запрежна сејалица за стрна жита је изложена на сталној поставци Музејског комплекса Кулпин. Вредно је забележити да је сејалицу 2001. године поклонио Петко Томић из Суботице.

На крају представљања једне од сејалица из збирке, потребно је рећи да су, код нас, запрежне сејалице за стрна жита биле у употреби све до педесетих и шездесетих година 20. века када их замењују тракторске. У бившој Југославији, обе конструктивне варијанте је производила једна од најзначајнијих фабрика пољопривредних машина, надалеко чувена “Осијечка љеваоница жељеза и творница стројева” (ОЛТ) из Осијека. Потребно је нагласити да се запрежне сејалице и данас могу видети на нашим пољима, али у агрегату са трактором. Адаптација за овај начин вуче се изводи демонтирањем предњег рама, чиме се сејалица качи на хидрауличне подизне полуге трактора. Основни разлог што се оне и даље користе је у прецизности у раду, јер задату сетвену норму одржавају у подешеним границама, а што је изузетно важно за успех сетве.

 

Филип Форкапић, виши кустос, дипл.инг.пољопривреде