Болнице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња 1914–1918. године

.

0
0
0
s2sdefault

Током 19. и почетком 20. века рад српских културно-просветних инстистуција и удружења у Јужној Угарској био је надахнут националном борбом европских народа, која је за циљ имала остваривање права на државну независност у оквиру европских империја. Избијањем Првог светског рата рад националних институција међу Србима у Јужној Угарској бива присилно прекинут, при чему само поједина доборовољна српска удружења настављају свој рад под окриљем Црвеног крста. Међу њима, болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, отворена у згради Српског учитељског конвикта у Новом Саду, представља јединствени пример.

Одбор Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња је током августа 1914. године од стране филијале Црвеног крста у Новом Саду позван да отвори нову болницу која ће радити под заједничким окриљем. Након добијеног позива секретар друштва Аркадије Варађанин сазвао је седницу управног одбора и на њој предложио да Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња отвори своју болницу у згради Српског учитељског конвикта. У ову акцију укључила се већина чланица Добротоврне задруге Српкиња Новосаткиња, које су, захваљујући помоћи суграђана и становника околних места, успеле да, за кратко време, сакупе неопходна новчана средства и потребан медицински материјал.

Болница за рањенике Добротворне задруге Српкиња – Конвикт шпитаљ

Захваљујући енергичном раду чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња, зграда Српског конвикта је за кратко време била адаптирана у болницу која је имала 120 постеља и сав потребан болнички материјал. За време рада у периоду 1914–1918. године у болници је било хоспитализовано око 10.000 рањеника и болесника. Болничко особље су чиниле већином чланице Добротворне задруге Српиња Новосаткиња. Рад у болници је био организован у сменама. Пренос рањеника вршили су омладинци, међу којима су најбројнији били ученици Карловачке богословије, који су једини били ослобођени војничких дужности. За првог управника болнице за рањенике Добротоврна задруга Српкиња Новосаткиња је поставила др Миладина Величковића Свињарева, који је остао запамћен по својој посвећености лечењу болесника и рањеника.

Др Миладин Величковић-Свињарев са медицинским особљем у болници за рањенике у згради Српског учитељског конвикта, Нови Сад, 1914.

Због добре болничке неге болница се врло брзо прочула као једна од најуређенијих и најфункционалнијих и стручно оспособљених, па је међу рањеницима и болесницима у Новом Саду стекла велику популарност. Због свог националног карактера „Конвикт шпитаљ“– како су ову болницу популарно звали у Новом Саду био је посебно цењен међу рањеним Србима из Угарске. Треба имати у виду да је болница прве године рата имала и засебно одељење за официре. У њему су лечени представници српске грађанске елите и припадници других словенских народа, који су били приморани да служе у аустроугарској војсци као резервни официри. Међу њима је највише било официра из Новог Сада и његове околине.

О националном значају болнице најбоље говори један догађај из њене историје. Наиме, када су се крајем 1914. године аустроугарске трупе морале убрзано повући из Београда, повеле су са собом и групу од педесет српских рањеника заробљеника. По доласку у Нови Сад рањенике су под стражом водили од болнице до болнице, у нади да ће им негде бити пружена помоћ. На срећу ову групу рањеника је уочила угледна Новосађанка, јеврејског порекла, г-ђа Фаника д-ра Лустага и отпратила их до болнице Добротоврне задруге Српкиња. У болници су срдачно дочекани, и смештени у три болничке дворане претворене у одвојени павиљон болнице. Рањеници су у болницу примљени са нескривеним симпатијама. Међутим, и поред свих напора болничког особља ова група српских рањеника је већ после три месеца морала бити пребачена у логор Болдогасон.

Већ током 1915. године на место управника болнице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња уместо др Милорада Величковића Свињарева долази др Лазар Марковић, који је једнако пожртвовано обављао своју лекарску дужност. Међутим, болница убрзо остаје и без њега, такође због ратних дужности на које је распоређен, због чега се Добротоврна задруга Српкиња Новосаткиња за помоћ око проналажења новог лекара обраћа санитетским војним властима. Због тога последњих година рата болница Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња све више поприма карактер војне болнице.

Др Лазар Марковић са рањеницима и медицинским особљем болнице Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња1

Међутим и поред чињенице да су административни послови и нега болесника прешли у војне руке, бригу о болници је све до краја рата наставила да води Добротворна задруга Српкиња Новосаткиња. Узроци због којих Задруга није напустила своју болницу почивали су у жељи да се настави помоћ српским рањеницима и болесницима.

Одмах после рата Задруга је уступила болничку опрему Народном одбору, који је отворио две болнице за болесне српске заробљенике и интернирце, док су се њене чланице бринуле о исхрани здравих.

Богдан Шекарић, музејски саветник – етнолог

 

1 Фотографија из Збирке Музеја Града Новог Сада. На уступљеној фотографији се захваљујем Ивани Јовановић Гудурић, етнологу, вишем-кустосу Музеја Града Новог Сада.