Човек и пас ‒ веза старија од цивилизације

.

0
0
0
s2sdefault

 

 Практично је немогуће замислити човечију заједницу, а да ту слику не допуњује присуство пса. У ствари, није претерано ако се каже да не постоји место на планети насељено људима, где нема паса. Данас постоји око 400 раса, којe су међусобно изузетно различитe по облику и величини. Међутим, без обзира да ли мислимо на чиваву или велику догу, сви они су потомци вукова или неког заједничког претка, припитомљени у праскозорје људске цивилизације.

 А када се то тачно десило, то се још увек не зна. Не постоје чврсти докази, само претпоставке. Додуше, претпоставке која би могла бити потврђена новим открићима. Наиме, у лето 2018. у источном Сибиру, близу града Јакутска, у пермафросту (зони вечног снега и леда), пронађени су остаци двомесечног штенета старости 18 хиљада година. Ово штене је вероватно једно од најбоље сачуваних налаза тог типа, потпуно очуване длаке, меких ткива, чак и млечних зуба. Међутим, занимљив је податак, да и поред тако очуваног налаза, генетичка испитивања нису дала конкретан одговор, да ли je то штене пса, вука или неког заједничког претка. Штене је названо "Догор", што је на локалном језику назив за пријатеља. Такође, представља и својеврсну игру речи: да ли је то пас или нешто друго? (Dog = пас, or = или). У сваком случају, штене потиче из периода за који се сматра да је почетак доместикације (припитомљавањa) пса. У ствари, у том периоду, пси и вукови би требало да се генетски довољно разликују.

 Тачно време и место када је почело припитомљавање и даље је мистерија. Новија истраживања ДНК указују да разлике у генима између паса и вукова постају врло изражене негде у периоду између 27 и 40 хиљада година. Из овога би се могло закључити да је релативно једноставно утврдити да ли је Догор пас или вук. Међутим, проблем је у томе, што је у том периоду међусобно укрштање паса и вукова највероватније прилично честа појава. Да би ово било јасније, потребно је разграничити појмове генетске различитости и доместикације, односно припитомљавања. Генетска различитост подразумева просто међусобно раздвајање одређених генетских комбинација, односно поједини гени се јављају чешће или ређе код паса, односно, вукова. С друге стране, процес припитомљавања подразумева потпуну промену у генима и понашању животиња, што је последица директног људског утицаја, односно, селекције. Другим речима, у наведеном периоду, вукови и пси већ имају одређене специфичне особине, које се чешће јављају код једних или других, али су они и даље веома слични и међусобно се укрштају. Зато је одговорити на питање, да ли је Догор пас или вук, толико изазовно.

 Вукови, па и пси, су веома социјалне животиње, односно, углавном живе у заједницама или чопорима. Ово је можда кључна особина, карактеристична за ове врсте, која је омогућила или изузетно олакшала припитомљавање. Такође, ова особина је, између осталог, омогућила да се једноставније оствари комуникација, тј. да се успостави одређени однос између људи и паса. Наиме, у најранијем периоду, људске заједнице су биле ловачке и сакупљачке. Такве заједнице су сигурно, остацима хране, привлачиле опортуне врсте, међу којима су били и вукови. Вукови су можда ловили животиње привучене остацима хране, или су и сами користили те остатке. Нека новија истраживања показују да су се поједине јединке прилично ослањале на овакав начин исхране, па су највероватније веома често биле у близини људских заједница или их чак и пратиле. Није тешко закључити да су те две врсте почеле да се навикавају једна на другу, и у неком моменту је настао пас. И од тада, где год да се човек кретао, пас је ишао заједно са њим.

 Кад год да се то тачно десило, није протекло много времена од првог контакта људи и паса, до момента када постајемо веома усмерени једни на друге, и када пси постају веома важан део сваке људске заједнице. Наравно, на самом почетку пас није имао такву улогу за човека какву знамо да има данас. Али временом, вредност пса као пратиоца, помоћника у лову, чувара, неоспорно расте и развија се. О томе сведоче и многа археолошка открића, попут гробова у којима су сахрањени заједно човек и пас, или гробова са остацима пса у непосредној близини покојника. Многи од тих паса, положени су у земљу са много пажње, једнако као и људи близу којих су закопани. На појединим остацима уочене су зацељене кости, што указује да је пас живео након повреде, да је негован и на крају сахрањен. Поред паса проналажене су и алатке, што су највероватније прилози у гробу.

 Као што се види, временом пси постају део човекове свакодневице и њихова улога постаје све шира, а повезаност између човека и пса све јача. Данас смо сведоци да пси заузимају толико значајно место у нашим животима, у нашим срцима, да је готово немогуће замислити да је некада постојало време у којем смо живели без њих.

 

Дарко Радмановић, виши кустос – археозоолог

 

Илустрација:

Штене Догор, пронађено у источном Сибиру, близу града Јакутска