Примариjус др Ђура Ж. Јовановић

.

0
0
0
s2sdefault

Др Ђура Јовановић је рођен 4. маја 1892. године у Ердевику, као најстарије од шесторо деце мајке Марије и оца Животе. Школовао се у Ердевику, Шиду, Сремским Карловцима, а матурирао је 1911. године у Новом Саду. Као стипендиста Текелијанума студирао је медицину у Будимпешти, а почетком рата био је мобилисан и упућен на фронт у Галицију, где је радио у превијалишту. 

Превијалиште у Галицији, око 1915. године

Од 1916. године ради као кадет у војној болници за реконвалесценте у Коложвару (данашњи Клуж у Румунији). На тамошњем медицинском факултету је 1. фебруара 1919. године стекао диплому доктора медицине. Др Ђура је наредних годину дана стажирао у суботичкој болници као секундарни лекар, а 3.марта 1920. године је постављен на место лекара - управника Дечијег дома у Суботици, који је преуредио у Дом за одојчад назван „Колевка“. Како су резултати рада у том дому, по сопственој оцени, били слаби, крајем године отишао је у Берлин, на двогодишњу специјализацију из педијатрије, код чувеног доктора Черног.

Потврда др Черног о волонтирању/специјализацији из 1922.
– уверење о изузетној вештини у свим областима педијатрије

Из тога периода потичу и два његова рада објављена у Гласнику Министарства народног здравља у којима је изнео програм и смернице његових будућих радова под називом „О предохрани морбила код деце“ и „Заштита одојчади и мале деце у Војводини“.

Др Ђура Јовановић је у сарадњи са колегиницом из Мађарске радио на изради пероралне вакцине против морбила код деце (што је врло значајно пошто је класична перорална (Салкова вакцина) дошла у примену много година касније). У Заштити одојчади и мале деце у Војводини је изложио план будућег рада на превентивној и социјалној педијатрији. Предложио је оснивање дечијих диспанзера, саветовалишта и млечних кухиња у свим већим градовима, као и оснивање болнице за децу. Такође је скренуо пажњу на потребу школовања здравственог кадра, пре свега дечијих неговатељица. Стручно усавршавање др Јовановић је наставио и после специјализације: у Берлину, у болници Р.Wirchow ради на проучавању шарлаха 1926, у Бечу 1928, те поново у Берлину 1936. и 1938. године.

Др Јовановић, као један од првих педијатара у Србији, већ 1923. године бива постављен за шефа тада основаног Дечјег обданишта и диспанзера у Новом Саду, који се под његовом управом развио у Завод за здравствену заштиту мајке и детета. Завод је под својим окриљем имао амбуланту, саветовалиште са млечном кухињом, дом за мајке и одојчад  (20-30 места), два обданишта и дечију кухињу. Паралелно са том делатношћу, др Јовановић проучава проблем велике смртности одојчади, спроводи здравствено васпитање мајки и обуку за правилну исхрану и негу, организује летње курсеве из хигијене и здравствене заштите деце за сеоске учитељице у Војводини, ради на реорганизацији дечјих домова и пропагира њихово укидање и прелазак на систем упућивања у приватне домове на селу. Међутим, често неразумевање и неслагање у основним ставовима дечије заштите довели су до Ђуриног напуштања рада на том пољу и посвећивања каријери болничког лекара.

Уочи рата, др Јовановић се оженио Анђом, касније познатим новосадским педијатром, и из те љубави родили су се син Слободан, који је постао лекар и ћерка Марија, која се определила за архитектуру. Априлски рат 1941. провео је у Зеленикову код Скопља, служећи у армијској болници за заразне болести, а затим се вратио у Завод, међутим, мађарске окупационе власти су га убрзо отпустиле из државне службе. Ипак, приватна пракса му је била дозвољена.

др Јовановић са колегиницама и пацијентима у ординацији

После Другог светског рата др Ђура Јовановић постаје шеф дечјег одељења Покрајинске болнице, које се налазило у улици Соње Маринковић и добија задатак од Министарства народног здравља да направи план новог дома за одојчад. План је временом прерастао у изградњу нове зграде Дечје болнице у Хајдук Вељковој улици. Објекат је завршен 1953. године, а стара зграда у Соње Маринковић коришћена је као издвојено одељење за дечју туберкулозу. Изградњом објекта Дечје болнице нису били решени проблеми у функционисању те установе, јер су то биле године у којима су фалили кадрови у свим областима, па ни педијатрија није била изузетак. Др Ђура је зато отворио вечерњу школу за школовање неговатељица, која је годинама радила без предвиђеног буџета, као резултат чистог ентузијазма особља окупљеног око др Јовановића. Покрајинска дечија болница је 1963. године прерасла у Клинику за дечије болести Медицинског факултета у Новом Саду. Спајањем ове институције са Покрајинским центром за здравствену заштиту мајке и детета формиран је Институт за здравствену заштиту мајке и детета Војводине (1969). Поред успешног рада у диспанзеру и болници др Јовановић се годинама бавио и приватном педијатријском праксом у Новом Саду. Био је уважен као добар дијагностичар и савестан лекар, а у јавности је био познат као „Киндер Ђура“.

Пензионисан је 1963. године са звањем примариjуса. Признања за сав труд и достигнућа др Јовановића на пољу здравствене и социјалне заштите деце била су бројна, а међу њима посебно се истицао Орден рада са златним венцем (одликовање које је добио и од наше и од мађарске државе), а 1969. године додељена му је златна диплома сегединског Медицинског факултета, који је после Првог светског рата наследио и наставио традицију Медицинског факултета у Коложвару.

Са доделе Златне повеље Медицинског факултета у Сегедину 1969.

Његов Нови Сад му се одужио тек 2020. године, када је једној улици додељено његово име.

Течно је говорио српски, немачки, мађарски и латински језик.

Примаријус др Ђура Јовановић преминуо је у Новом Саду, 20. марта 1977. године.

Дејан Болорин, кустос - историчар