Присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији 25. новембра 1918. године

.

0
0
0
s2sdefault

Пробојем Солунског фронта 15. септембра 1918. године започето је ослобађање Краљевине Србије. У силовитом јуришу српских јунака и савезника поражена је бугарска војска, која је капитулирала 29. септембра, док су немачке и аустроугарске трупе свакодневно гоњене у свим правцима и биле су приморане на узмицање. Последње недеље октобра 1918, године Српска војска је избила на Дрину и Дунав, а 1. новембра ослободила је свој престолни град – Београд. Аустро-угарска војска капитулирала је 3. новембра, а немачка 11. новембра.

Ослобођење војвођанских области – Срема, Бачке, Баната и Барање

Оклевање Карољијеве Угарске да потпише примирје условило је наставак војних операција српске војске. Извршавајући наредбу команде савезничке Источне војске, генерала Франшеа Депереа, врховна команда српске војске је 5. новембра својим јединицама издала заповест за прелазак на територију Аустро-Угаске и запоседање територија на којима је Словенски живаљ у већини.

Не наилазећи на оружани сукоб са војним снагама Астро-Угарске почетком новембра 1918. године, победоносна војска Краљевине Србије је почела да запоседа градове и села војвођанских области. Тако је 7. новембра ушла у Сремску Митровицу, Стару Пазову и Вуковар, 8. новембра у Белу Цркву и Инђију, 9. новембра у Нови Сад и Панчево, 10. новембра у Вршац, 13. новембра у Сомбор и Суботицу и Бају, 14. новембра у Барању, 15. новембра у Сенту и Темишвар, 16. новембра у Нови Арад, 17. новембра у Велики Бечкерек и 18. новембра у Тител и Велику Кикинду. Након запоседања војвођанских области српска војска је успоставила ред и мир, спречавала анархију и безакоње које је до тада узело маха и узнемиравало становништво. Српска војска није спроводила одмазду нити репресалије према немачком и мађарском становништву, које је учествовало у рату против ње: нису отварани логори нити су спровођена хапшења, суђења и погубљења. 

Ослобођена је целокупна војвођанска област – Срем, Барања, Бачка и Банат. По наредби савезничке команде, запоседнута је планирана демаркациона линија: на северу до реке Мориш, на истоку 10 km иза Темишвара, на западу Суботица–Баја–Печуј–Барч на Драви. Наведени догађаји су, уз политички притисак савезника, довели до тога да је 13. новембра 1918. године мађарска влада Карољија потписала примирје у Београду. Пре потписивања примирја српска војска је запосела главнину планиране линије за разграничење двеју држава: на северу линију Бела Црква – Вршац – Темишвар – Арад и десетак километра источно од ње. У Бачкој запоседнута је линију Сегедин–Суботица–Баја.

У бурним новембарским данима 1918. године Нови Сад, културни центар војвођанских области, пружао је пример свим градовима и селима. Српски народни одбор је 3. новембра, после расула аустро-угарске војске и распада администрације, јавно иступио са задатком да сачува ред, личну и имовинску безбедност грађана.

Ради спречавања анархије и пљачке, образована је Српска народна стража од око 500 младића (5. новембра), и краљевска српска војна полиција од 300 српских војних заробљеника. Командант српске војне полиције, потпоручник Бошко Павловић је, својом јединицом, а у споразуму са Српским народним одбором, у ноћи између 8. и 9. новембра, заузео сва градска надлештва и све кључне објекте у граду.

Сутрадан, на појутарје Митровдана, уз одушевљење становника и цвеће посуто по путу, у Нови Сад је ушао одред српске војске на челу са мајором Бугарским.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена 25. новембра 1918. у Новом Саду

Српски народни одбор је у Српском листу (6. 11. 1918) и листу социјал-демократске странке Слобода, и у засебном формату, као плакат објавио проглас којим су позвали становништво војвођанских области – Србе, Буњевце, Словаке, Шокце, Русине, Хрвате, да спроведу избор својих посланика за предстојећу скупштину у Новом Саду 25. новембра, у позоришној дворани хотела „Гранд” у 11 сати, и „одлуче слободно о својој вољи којој држави желе да припадну”.

У прогласу је наглашено да право гласа, односно право да бирају и да буду бирани, имају „сви мушки и женски чланови општине који су навршили 20 година”. Наглашено је да „изабрат може бити сваки бирач”. Бирао се један посланик на хиљаду душа.

У свечаној сали хотела „Гранд“ у Новом Саду одржано је заседање Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена  у Банату, Бачкој и Барањи. Учествовало је 757 посланика из 211 политичких општина, а међу њима је било и седам жена. Било је 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, три Шокца, два Хрвата, један Мађар, шест Немаца. Као гости била је присутна делегација Срема (која је понела записник збора у Руми), чланови српског народног одбора из Новог Сада, гости из Београда и известан број српских и француских официра.

На скупштини је изгласано отцепљење од Угарске и присаједињење Краљевини Србији. Одлуке које је скупштина једногласно изгласала прочитао је Јаша Томић:

„1. Молимо владу братске Србије да на Конгресу мира заступа наше интересе.
2. Прикључујумо се Краљевини Србији, која својом досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који са нама живе.
3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и наша искрена жеља да српска влада, удружена са Народним вијећем у Загребу, учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца, под вођетвом краља Петра и његове династије.
4. И зато, да би ова Скупштина помогла са своје стране јединствену државу свију Словена, Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана која ће стајати на услузи Српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Раића (Суботица) и два члана који ће стајати на услузи Народном вијећу у Загребу: др Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад). Не српским и не словенским народима, који остају у нашим границама, обезбеђује се свако право, који желе, да, као мањина, сачувају и развијају своје народно биће.
5. Ово нарочито важи за Србе у Будимској епархији и за Буњевце и Шокце изван граница наше земље, који ће остати изван оквира српске земље и којима се има обезбедити део народно-црквеног иметка односно прихода досадашње Карловачке Митрополије.

А исто тако, захтева Скупштина да се оним Србима, Буњевцима и Шокцима, који желе и даље да остају изван наших граница у другим државама, обезбеди право заштите мањине, њихов народни опстанак и развитак, као и право, да се ти Срби од српске државе могу слободно, културно и економски потпомагати и у том се строго држати начела узајамности  (реципроцитета).“

Зоран ВЕЉАНОВИЋ, архивски саветник и кустос-историчар