Колективно сећање на јануарску рацију

.

0
0
0
s2sdefault

Злочини почињени на простору јужне Бачке 1942. године оставили су дубок траг у колективном сећању српског, јеврејског и ромског становништва. Већ 21. јануара 1945. у ослобођеном Новом Саду обављена је прва јавна комеморација у част сећања на убијене Новосађане, у згради Спомен-дома краља Александра (тада – Народног дома).

Наредних година сећање на ове злочине је потиснуто у други план. Друштвени и политички фактори су пропагирали окретање ка будућности, обнови земље и зацељивању затрованих међунационалних односа. Места страдања су била обележена спорадично и у скромнијој форми спомен-табли.

Слика 1. Спомен-табла са Топаловог магацина у Чуругу

Рација је, међутим, била присутна у литерарним обрадама појединих књижевника. Међу првима је био сарајевски књижевник јеврејског порекла Ерих Кош, који је још 1949. објавио причу о Новосадској рацији у књизи „три хронике“. Ова прича је поново објављена као засебна књига – „Новосадски покољ“ 1961. године. Ипак, дело од највећег утицаја, пре свега у мађарској, а потом и у југословенској јавности је роман „Хладни дани“ (1964) мађарског аутора Тибора Череша, инспирисан злочинима почињеним у Новом Саду.  Ова књига је мотивисала мађарског редитеља Андраша Ковача да сними и истоимени дугометражни филм истог назива. Филм „Хладни дани“ (1966) је забележио велики успех у Републици Мађарској и освојио прву награду на филмском фестивалу у Карловим Варима. Мотив рације ће и у наредном периоду бити присутан у књижевним делима, међу којима су најпознатија „Књига о Бламу“ Александра Тишме и „Пешчаник“ Данила Киша, оба из 1972.

Слика 2. Корице књиге Ериха Коша „Новосадски покољ“ из 1961. године
Слика 3. Плакат за филм Андраша Ковача „Хладни дани“ из 1966. године (извор: www.imdb.com)

Места сећања везана за Јануарску рацију су почела да се обележавају репрезентативним споменицима тек од 60-их година прошлог века. То није толико необично, јер је експанзија споменика посвећених догађајима из Другог светског рата на целом простору бивше Југославије уследила тих година. У питању је, пре свега, било настојање старијих генерација да овековече споствена ратна искуства и пренесу их наредним нараштајима. Подигнути су споменици код Жабља (1962), на обали Дунава у Новом Саду (1971) и на обали мртве Тисе код Чуруга (1985), сва три дело вајара Јована Солдатовића. Његове издужене, порозне фигуре постаће један од препознатљивих визуалних симбола овог злочина. Треба истаћи и спомен-обележје Милорада Бербакова у Бечеју (1981) и споменик у форми цвета локвања - вајара Владислава Рајчетића код Жабља, у близини познатијег Солдатовићевог споменика.

Слика 4. Отварање Споменика борби народа Шајкашке Јована Солдатовића, Жабаљ, 1962. (ОНИ, Збирка фотографија, инв.бр. 22166)
Слика 5. Споменик „Породица“ Јована Солдатовића, Нови Сад, 1971. (ОНИ, Збирка фотографија, инв.бр.22180)

Падом социјализма и распадом Југославије, успостављени су нови обрасци сећања на Други светски рат. Уместо величања хероја и бораца НОР-а, фокус је померен на невине жртве свих зараћених страна. Последњих тридесет година Рацији се сваког јануара посвећује велика пажња. Снимљено је више документарних филмова са овом тематиком, подигнут је нови споменик на новосадском купалишту Штранд, отворен је Музеј рације у Чуругу, а комеморација је сваке године пропраћена бројним културним догађајима (изложбама, перформансима, предавањима). Наравно, неговање јавног сећања на трауматичне догађаје из прошлости јесте важно, али је и важно како се нечега сећамо, односно да ли сећање подстиче на реваншизам, лечи покидане друштвене односе или мотивише на отпор савременим идеологијама мржње.

Слика 6. Унутрашњост Топаловог магацина у којем је смештен Музеј жртава рације у Чуругу

Војислав Мартинов, виши кустос историчар