Пријап, сеоски бог плодности и градско страшило

.

 

Прича о поновној идентификацији предмета из Античке збирке Музеја Војводине говори о лепоти позива кустоса. Истраживање у депоу, претрага музејске документације и литературе представљају својеврстан изазов. Пре неколико година кустоси нашег музеја наишли су на предмет који је претходно погрешно протумачен као лампа или грађевински украс. Пронађен је приликом археолошког ископавања виле рустике у Хртковцима на локалитету Врањ 2006. године као фрагмент теракоте црвене боје са мањим траговима беле превлаке. С обзиром на то да је очуван само део ове теракоте, не изненађује њена ранија нетачна идентификација. Детаљним увидом у постојеће иконографске представе грчко-римских божанстава, закључено је да се ради о теракоти са приказом Пријапа. Аналогијом је утврђено да су овакве и сличне теракоте са представом Пријапа пронађене и у другим деловима римске Паноније, те да је Сирмијум био један од градова у којима се сасвим поуздано налазила радионица у којој су оне прављене.

У грчкој митологији Пријап је сеоско божанство плодности, син Диониса и Афродите. Љубоморна Хера дотакла је бремениту Афродиту, па је дете рођено као наказа: са великим језиком, надувеним стомаком и великим фалусом. Ужаснута Афродита га је оставила у планини, а  пастир који га је пронашао обрадовао се верујући да ће му његова наказност обезбедити плодност животиња и биљака. Иако је Пријап био похотљив (прогонио је и богиње и смртнице), био је то доброћудни бог. Волео је музику и пиће. Старао се о множењу стоке и ројењу пчела, бринуо о њивама, шумама, виноградима, баштама и воћњацима. Такође је сматран богом телесне љубави – љубавницима је давао савете, женама је даривао плодност, а онима који га нису поштовали одузимао је полну моћ. Штитио је од урока, злих очију и поседовао пророчке способности. 

Пријап је прешао дугачак пут, почев од изворног грчког облика сеоског божанства плодности из Лампсака, до римског градског бога и сеоског божанства у руралним условима и провинцијским деловима Царства. Градски услови разлог су благе промене, те је Пријап постао баштенски бог који тера лопове и подстиче плодност вегетације. Његове статуе постављане су као страшила у римске вртове. Истраживањем Помпеје, откривено је да су вртове имали многи приватни објекти и јавне грађевине, попут храмова, купатила, позоришта, палестри, али и гробнице. Често су саставни део вртова били виногради, велике баште са поврћем, цвећем и воћњаци. У напуљском Националном археолошком музеју чува се и једна фреска из Помпеје на којој је Пријап представљен са наглашеним удом, али и атрибутима Меркура – кадуцејем и крилатим сандалама, што говори о римском обичају стапања особина различитих божанстава у једном божанству.

Сам начин приказивања овог бога изазивао је подсмех и био критикован од стране хришћанских апологета. Углавном је представљен је са наглашеним гениталијама, разним плодовима и рогом изобиља, често како рукама диже свој плашт, откривајући гениталије. Постоји велики број представа Пријапа пронађених широм некадашњег Римског царства. Углавном се ради о статуама, статуетама, хермама и рељефним плочама, али понегде и на предметима примењене уметности, попут лампи, ваза, гема и сл. Израђене су од различитих материјала – дрвета, теракоте, мермера, бронзе, а каткад и олова. Уметнички квалитет ових представа варира. Оне најједноставније рађене су у радионицама локалних мајстора, често су веома грубо изведене и малих димезија, попут теракота Пријапa из Хртковаца и Сирмијума. Може се претпоставити да их је наручивало и куповало сиромашније становништво, да су имале функцију заветних дарова и да су могле служити као дар који се излаже или похрањује на неком светом месту у ритуалне сврхе.

 

Иако је сакупљено релативно много података о култу и миту Пријапа, мало тога се поуздано зна о пријапијским ритуалима. Познато је да су Пријапу приношене крвне и бескрвне жртве, што је у складу са његовим митским карактером. Жртвовани су му магарац, јарац, овца, прасе и риба. Поштоваоци су му, такође, приносили венце од цвећа, класје, разне плодове, кашу од пасуља, мед и млеко. Претпоставља се да је ритуал у Пријаповом култу био оргијастички, а римски писац Петроније га у свом делу Сатирикон описује као ритуал сачињен од низа блудних радњи којима је руководила свештеница. Помињу се ритуално силовање, везивање руку и ногу, те употреба пића satyrion које се сматра јаким афродизијаком (справљан је од једне врсте орхидеје), са вероватним халуциногеним или токсичним састојцима, што је помагало посвећенима да издрже муке и болове. Уколико се очувани део Петронијевог текста схвати дословце, посвећени би након мучења пролазили кроз ритуално чишћење – масирање уљем и пресвлачење, а потом учествовали у обилној гозби са пуно јела и вина, која би се на крају поново завршавала ритуалним силовањем.  

Због своје појаве и карактера, Пријап је вековима представљао инспирацију у уметности – графици, скулптури, сликарству (од Јакопа де Барбарија, Пијетра Бернинија, Франциска Гоје и др.), па и књижевности (Франсоа Рабле).

Теракота Пријапа, пронађена у Хртковцима, слична је примерцима нађеним у Сремској Митровици, римском Сирмијуму, који је проглашен једном од престоница Римског царства у 3. веку. Ту је вероватно постојала нека локална радионица за израду теракота. Она представља сведочанство о веровањима становништва које је живело на просторима Срема у римско време. 

Мр Тијана Станковић Пештерац, виши кустос – археолог