Од идеје до оснивања високог образовања на простору Војводине

.

Диплома Иванке Татић са Филозофског факултета у Београду, 1931.

Прве идеје да се за Србе у Хабзбуршкој монархији оснује висока школа датирају из 1774. године. Бечки двор је преко Илирске дворске канцеларије понудио Србима да се отвори Висока богословска школа. То је била понуда којом би се спречио одлазак младих људи  на школовање у Русију. Српском народу, међутим, није била довољна само богословска школа. Тражили су да се поред ње отвори и школа за образовање будућих правника и професора. Очекујући позитиван одговор представници тадашње српске образовне елите су, у Новом Саду код Николајевске цркве, припремали зграду за будућу вишу школу, до чега није дошло. Све припреме и евентуалне позитивне одговоре прекинула је Угарска дворска канцеларија, која се свему енергично противила.

Лаза Пачу – доктор који је излечио српску привреду на крају 19. и почетком 20. века

.

Лаза Пачу, рођени Чуружанин, остаће у историји упамћен по многим заслугама. Иако лекар по вокацији, Србију је највише задужио својом умношћу и способношћу да рационално и врло успешно води финансијску политику земље на прелазу 19. у 20. век. Био је финансијски геније и добар администратор, врло поштован и цењен у свом послу. Лаза се у Београду успешно бавио својом докторском професијом, не слутећи да ће га живот одвести у сасвим другом правцу. Упорним инсистирањем својих тадашњих политичких истомишљеника Пачу је одлучио да остави стетоскоп и напусти лекарско занимање како би помогао својој земљи да преброди економске и финансијске тешкоће.

Године 1889. постављен је на место управника Монополске управе, која је представљала кључну пореску установу. Успео је да за само годину дана уведе потпуни финансијски ред, а у наредним годинама његовом заслугом приходи су се значајно повећали. Десет година касније постављен је за директора Београдске задруге, једне од најмоћнијих финансијских институција тадашње Србије, а био је и члан анкетне комисије, коју је формирао Сенат, са задатком да среди и осавремени државне финансије.

Да ли смо постали коцке!? - Доајен војвођанске графике – Милан Станојев

.

У Збирци савремене уметности Музеја Војводине чувају се четири графике и једна слика познатог новосадског графичара Милана Станојева. Овај уметник се сматра једним од родоначелника послератне војвођанске графике, као и представником нове фигурације.

Када се пише о историјату графике у Војводини, сигурно је да је Милан Станојев незаобилазна личност. Његов стваралачки опус обухвата дуг временски период од преко пола века рада, током ког је утицао и утиче на развој како модерног, тако и постмодерног уметничког израза друге половине 20. века у Војводини.

Оставе - депои новца

.

 

Налаз већег броја новца (десетак примерака до више хиљада примерака новца) на малом простору назива се остава или депо новца. Новац је најчешће сакриван пред престојећом ратном опасношћу, иако су могући и други узроци његовог склањања. Околности су биле такве да су власници тог новца често бивали спречени да се врате по њега, било због присуства непријатељске војске у дугом периоду или страдања у ратним акцијама. Може да се ради о личној, појединачној имовини (нпр. плата војника) која је закопана пред претећом ратном опасношћу или о заједничкој имовини, као што је налаз ризнице неке војне јединице. Наравно да је тешко одредити порекло неког налаза новца, јер оно може бити субјективно и стога могуће погрешно. Посебно што, како смо поменули, непосредна ратна угроженост на неком терену не мора бити једини узрок склањања оставе. Могу се навести примери остава римског републиканског новца нађених у Италији, који нису сакривени под претњом непосредног напада непријатељске војске ту где је новац закопан, већ услед ратова у Малој Азији, где су одлазили римски легионари да се боре, и који су пред одлазак закопавали – сакривали своје тешко стечене уштеђевине. Познат је и навод код грчког историчара а римског грађанина Апијана, поводом заузећа грчког острва Родос, у време римских грађанских ратова, да је (Касије) запленио сав новац и драгоцености из храмова и јавних зграда. Становницима је било наређено да у одређени дан предају све драгоцености под претњом смртне казне за оне који то не учине, а онима који би известили о сакривеном благу и одали места сакривања је обећана награда у висини десетог дела сакривених драгоцености. У почетку су грађани сакривали вредности мислећи да неће бити доследног спровођења запрећеног, али када су почела кажњавања непослушних и награде доушницима, до другог рока је становништво у много већој количини предавало што је од њих тражено. Имамо податке да су благо ископавали из земље, док су га други подизали из бунара, а трећи га доносили из гробова.

Новогодишње честитке и мотиви на њима

.

Честитка, 1906. година

Слање новогодишњих честитки се на нашим просторима сматрало важним друштвеним чином. Једна породица је редовно слала честитке својим рођацима, пријатељима, познаницима и пословним партнерима, па чак и муштеријама. Крајем 19. и почетком 20. века су се слале увозне честитке, што је утицало на појаву великог броја мотива који симболизују овај празник. Касније су се честитке штампале и код нас.

Нове могућности у оквирима стручне сарадње научних иституција и Музеја Војводине на пољу заштите културног наслеђа

.

Микроскопски снимак пресека

У оквирима конзервације и рестаурације предмета од дрвета, као дела свеобухватне дисциплине заштите предмета културне баштине, највећу групу чине историјски и етнолошки предмети, али не тако ретки су и археолошки артефакти.

Органско порекло дрвета чини све ове предмете осетљивим на пропадање под утицајем времена, механичких ошетећења, климатских утицаја, биолошког деловања инсеката, бактерија и плесни. Као подгрупа, археолошки предмети су изузетно осетљиви, подложни пропадању и разградњи до уништења, те је њихов број у односу на историјске и етнолошке предмете мањи.

Неколико речи о почецима женског покрета у Војводини

.

Женско удружење Мајка Југовић, Сремска Митровица,1920.

Нисмо ми, господо накинђурене лутке и Еве...

Док је у свету развој женског покрета започео одмах након француске буржоаске револуције (1789), почеци женског покрета у нашим земљама, сежу у другу половину 19. века. То је време када  су се жене све теже мириле са чињеницом да остану на маргинама друштвених збивања и да се суштина њиховог живота своди на улогу мајке, супруге и домаћице. Оне су захтевале право на наслеђивање, право наслеђа из брачног односа, право на школовање женске деце, право на женске организације, право на јавно деловање. Борба коју су жене започеле током 18. века, трајала је кроз цео 19. и почетак 20. века док се нису  избориле за место у друштву које им припада.