Мотиви на божићним честиткама

.

Илустрације божићних честитки веома често су мењане, због чега се појављује највећи број мотива. Развој индустрије папирне галантерије утицао је на стандардизацију мотива божићних честитки. Симболи среће морали су бити део сваке честитке. Они су у потпуности одговарали вредностима новог потрошачког друштва и масовне културе. Поменутим симболима изражавало се благостање, љубав, срећа и младост. У језику симбола божићних издваја се неколико препознатљивих и карактеристичних мотива, који углавном чине окосницу њихове визуелне идентификације. На основу честитки које су стигле у Војводину можемо издвојити неколико ликовних композиција: сцену Христовог рођења; божићну и новогодишњу јелку или украшену грану јелке; композицију са различитим симболима среће (попут димњачара, детелине са четири листа, прасета, печурке итд.); идилични зимски пејзаж; град покривен снегом, са звоником или сатом; Деда Мраза у различитим ситуацијама; композицију са богатом божићном трпезом.

Сцена Христовог рођења у Витлејему (Betlehem) доминантна је композиција божићних честитки. Богородица и праведни Јосиф најчешће су представљени са новорођеним Христом. Окружени су животињама у штали, анђелима, пастирима и мудрацима.

Честитка, 1920. година

Божићне честитке из колекције Музеја Војводине

.

Божићну честитку је у Европи популаризовао Џон Хорсли (Јohn Calcott Hоrsley, Лондон), који је 1843. године, на молбу Хенрија Кола (Henry Cole), израдио божићну карту и послао је својим пријатељима. На њој је била приказана породица која ужива у благодетима божићне трпезе, као и порука A Merry Christmas and a Happy New Year to You. Предање каже да те прве године није послата ниједна честитка, али су три године касније, након доношења закона о поштама у eнглеском парламенту, оне постале изузетно популарне. Литограф Луис Пранг, немачки емигрант у Америци, тек 30 година касније, тј. 1875. године је публиковао прву честитку. На његовој честитки нису се налазили стандардни симболи Божића, него цртеж у којем су доминирали цвеће и птице. До 1881. године Пранг је производио преко пет милиона честитки годишње, што много говори о развоју индустрије честитки. Прангове креације поставиле су стандард у овом виду представљања великог хришћанског празника. Уобичајени мотиви били су снежни пејзажи, срећна деца окружена гомилом поклона – играчака испод окићене божићне јелке и бљештавог камина. У најатрактивније честитке са краја 19. века спадају честитке Енглескиње Кејт Гринвеј, чувене илустраторке и писца дечјих књига. Она је своје честитке израђивала у комбинованој техници. Осликавала их је на свили и украшавала машницама, сатенским тракама, а често су се састојале из неколико делова. Неке су биле попут мапа или у виду слагалица, а чинили су их разноврсни оквири, као што су звона за јелку, свеће, птице и др.

Успомене сачуване у албуму проте Васе Живковића

.

Koрице албума Васе Живковића

У грађанском друштву je култ породице имао посебно место. Она је постала носилац приватног живота и у том контексту треба посматрати и потребу грађана за визуелизацијом свести о припадању породици. Отуда је уобичајена и веома честа појава да се то чини и кроз портрете њених чланова. Открићем фотографије и њеном масовном применом, то је постао манир грађанског друштвеног слоја. Од шездесетих година 19. века, портретне фотографије су се углавном израђивале у форми „визит карте“ (6 х 9 цм) и  чували су се у посебним албумима, који су заузимали почасно место у грађанској породици. Они су такође били показатељ новог, грађанског стила живота али и статусни симбол једне породице те су веома често њихове корице биле раскошно и богато украшене, као и сама унутрашњост албума.

Дијамантска кутија за бурмут са именом Мехмед Али Паше

.

Мехмед Алија (1769-1849) је оснивач последње владарске династије у Египту, која је владала између 1805. и 1953. године. Потицао је из албанске породице пореклом из Корче, а рођен је у Кавали, граду у тадашњем османском Румелијском ејалету, а данас у Грчкој. Добрим рођачким везама, стигао је до позиције једног од заповедника локалних војних трупа, које су 1801. године Османлије послале у Египат, како би успоставиле власт у  земљи после француског повлачења. У Египту је тада наступио период политичких немира, у току којих су се за превласт борили Мамелуци, припадници старе војне елите који су ефективно владали Египтом од 1250. године, локално египатско племство и представници османских власти. Мехмед Алија је рано почео да склапа политичке савезе, те је ускоро стекао снажан утицај на постављање османских намесника. Уз подршку припадника улеме и локалног племства, успео је да 1805. године замени Хуршид Ахмед-Пашу на месту намесника (валије) Египта. На овој позицији, која је постала наследна унутар његове породице споразумом са Османским Царством из 1841. године, остаће све до своје смрти. Треба напоменути да ће Хуршид Ахмед-Паша тада напустити Египат, постати Велики везир и управник Румелијског и Морејског ејалата и да ће учествовати у борбама током Првог и Другог српског устанка (1809-1815), устанка Али-Паше у Епиру (1820-1822), као и на самом почетку Грчког устанка (1821-1830), пре него што ће извршити самоубиство 1822. године.

О страшној освети, рециклажи и сполијама

.

 Ако сте некад пролазили стазом поред Музеја Војводине, тешко да вам поглед није пао на упадљиви велики мермерни споменик изложен у дворишту. Импозантан још увек, иако олупан и пребијен попола, плени својом белином, сведочећи о труду и мару, причајући и даље древну легенду, вечиту и страшну: „Некада давно, у доба Одисејевих лутања, након највећег сукоба што га виде људски род, Агамемнон краљ, од жене Клитемнестре преварен и усмрћен би. Прељубницу потом Орест казни, и оца освети...“

Фреске из бешчанске гробнице

.

 

 У римско доба, припремајући се за онај свет, имућни људи су још за свога живота градили гробнице. Сви они који су имали осећај за уметност, али и скоројевићи који су желели да прате „моду“, неретко су наручивали да се у њима осликају зидови. То сликарство није било намењено очима јавности – било је фунерарно и припадало је погребној ритуалној пракси. Било је намењено другом свету...

Плакат за фотографисање војника

.

 

 Плакат за фотографисање војника jе настао у Сомбору 26. априла 1922. године. У горњем средишњем делу плаката је представљена круна и зраци сунца око ње. Испод круне налази се грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Са леве стране грба је слика краља Александра I Карађорђевића, док је са десне стране слика краља Петра I Карађорђевића. Обе слике уоквирене су траком у бојама застава народа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У централном делу плаката је униформа војника за фотографисање. Лево и десно од униформе су представљени људи обучени у ношње југословенских народа. У дну плаката налазе се заставе народа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а у њиховом центру је груписано оружје, шлемови и капе. Војници су се за време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца сликали у амбијенту као што је приказано на плакату.

 

Татјана Стојков, кустос - историчар