Династија Мухамед Али владала је између 1805. и 1953. године и последња је краљевска кућа Египта. Своје име и власт, династија дугује Мухамеду Алији, рођеном у албанској породици у Кавали (данашња Грчка), који је 1805. године именован за османског намесника Египта. Његови директни наследници у мушкој линији ће владати као валије (1805-1867), кедиви (1867-1914), султани (1914-1922) и краљеви (1922-1953). Монархија је ефективно збачена државним ударом Покрета слободних официра 23. јула 1952. године, док је република проглашена 18. јуна 1953. године, после чега су чланови бивше владарске породице били приморани да напусте земљу. Последњи краљ, Фуад II, био је свега 17 месеци стар када је монархија укинута и у тренутку проглашења републике се налазио са оцем, бившим краљев Фаруком, у Швајцарској.

 Споменик се налази изложен у левом делу дворишта Mузеја Војводине. Израђен је од сивкастог кречњака и према својој намени припада типу надгробних стела. Узак је и висок, са забатом на врху, и украшен стилизованим биљним орнаментима и рељефом коњаника у касу, што га, уз чињеницу да је у потпуности очуван, чини једним од највреднијих и најатрактивнијих споменика којима музеј располаже. Натпис уклесан у украсном пољу оивиченом стубићима саопштава нам да се покојник под њим сахрањен звао Нигер Свеитрије, и да је био војник Римског царства – и то коњаник, у служби Друге Але Аравакорум (Ala II Hispanorum Aravacorum). Але су биле коњичке јединице римске војске из реда Помоћних јединица (Auxilia), попуњаване житељима провинција, добровољцима који јесу били слободни људи, али не и Римски грађани. Како јој име каже, Ala Hispanorum Aravacorum била је састављена од људства пореклом са простора данашње Шпаније, и то махом из келто-иберијског племена Аравакена, а основана је за време владавине Октавијана Августа или Тиберија. Негде након 61. године н. е. смештена је на простор провинције Илирика – потоње Паноније, где остаје до преласка у провинцију Доњу Мезију, између 85. и 97. године. У време када је Нигер Свеитрије у њој служио, била је стационирана у кастелу Теутобургијуму (Даљ), у чијој је близини, у Осијеку, надгробна плоча и откривена.

 Оаза Карга се налази у западној (либијској) пустињи и вековима је била обавезна станица за караване који су долазили из Дарфура у данашњем Судану и кретали се према долини Нила. Као резултат, идеје и предмети из Египта, Нубије и источног Медитерана, од фараонског до рановизантијског периода, проналазили су свој пут ка Карги. Душ, антички Кисис, налази се на југу оазе и место је важног римског насеља са утврђењем. У њему се налази и храм посвећен првенствено Серапису и Изиди, а декорисан је у време владавине римских царева Домицијана (81-96 н.е.), Трајана (98-117 н.е.) и Хадријана (117-138 н.е.). Недалеко од улаза у пронаос храма, археолошки тим Француског археолошког оријенталног института (Institut Français d’Archéologie Orientale) је 1989. године пронашао тзв. Благо Душа, које се састоји од огрлице, две наруквице и дијадеме, израђених од злата и похрањених у посуди од теракоте. Датује се у други век н.е. и претпоставља се да је некада припадао свештенству храма. Дијадема, која се данас чува у Египатском музеју у Каиру (JE 98535), састоји се из неколико декоративних елемената и завршава се главама две змије. Централни део чини представа бога Сераписа, који седи на трону унутар наоса.

 Mноги староегипатски богови су често имали и зооморфни облик. Богиња Нехбет, заштитница Горњег Египта, била је представљена као женка лешинара, обично идентификованог као белоглави суп или афрички гологлави суп. Често је представљена са белом круном Горњег Египта на глави, заштитнички ширећи крила и држећи у канџама различите симболе краљевске власти, али је могла узети и облик жене са круном у облику лешинара на глави. Слична иконографија се може пронаћи и на представама самих супруга и мајки краљева, које су најчешће приказиване како носе круну у облику лешинара. Заједно са богињом Ваџет из Доњег Египта, која је била у облику кобре, Нехбет је била позната под именом Две Даме, те су обе уједно представљале и богиње заштитнице краљевске власти и симболизовале Египат као уједињену земљу.

 Посебна врста тврдокрилаца (Scarabaeus sacer), позната као скарабеј или балегар, може се видети у пустињи како котрља лопте животињског измета у своја подземна гнезда. Стари Египћани су повезали ову радњу са путовањем сунчевог диска преко неба. Исто тако, на самој лопти измета су сносили јајашца из којих су се рађали њихови потомци. Стога је скарабеј рано постао повезан са свакодневним рађањем сунца и непрекидним рађањем, али и васкрсењем и вечним животом. Реч за скарабеја у староегипатском језику је „хепер“, који у исто време може да буде и глагол „створити“, „постати“ и „развити“. Даље, новорођено сунце је деификовано под именом „Хепри“, те је често приказивано или само као скарабеј или мушкарац са скарабејом уместо главе, али и као буба са људским лицем.

 Положај жена на Балкану почетком 20. века био је карактеристичан по њиховој подређеној улози у патријархалном друштву. Жене су биле потискиване из јавног живота, обичаји су их одвајали од друштвених активности јер се сматрало да је жени место у кући, а неписменост међу женама је била у великом проценту.