Јанко Шафарик – Словак који је радио на утемељењу српске музеологије, нумизматике и библиотекарства

.

 

 Јанко Шафарик је рођен 14. новембра 1814. године у мађарском месту Киш Керешу у угледној словачкој евангеличкој породици. Његов отац Јан био је богати земљопоседник и старији брат чувеног слависте Павела Јозефа Шафарика. Основну школу Јанко је завршио у родном месту, да би 1821. наставио са школовањем у Новом Саду код стрица, Павела Јозефа Шафарика, који је у то време радио као директор српске гимназије. Након завршетка гимназије Јанко одлази у Пожун, данашњу Братиславу, на студије права и филозофије. Већ 1832. године напушта Пожун и одлази у Пешту где уписије медицину. Две године касније прелази на бечки универзитет, где 1838. године стиче звање доктора медицинских наука. После тога је око годину дана боравио у Прагу где се, у кругу свога стрица и других чешких научника бавио археологијом и славистичким студијама. У то време је написао неколико расправа које су се односиле на јужнословенске писце. Након Прага поново одлази у Пешту где ради као лекар, а затим  и у родни Киш Кереш, где након очеве смрти брине о имању.   

Угарски бакарни скифат

.

Бакарни новац скифатне (чанкасте) форме ковао је угарски краљ Бела III (1172-1196), највероватније у спомен церемоније крунисања која је обављена 13. јануара 1173. године. На аверсу натпис SANCTA MARIA и Богородица са светитељским венцем држи у левици Христа, а у десници жезло. На реверсу су две владарске фигуре на престолу између којих и натпис REX BELA – REX STS. На овом новцу је први пут приказан двоструки крст, који се касније приказује све чешће, а постаје и део националног грба. Облик новца је карактеристичан и има аналогију у ромејском (византијском) новцу 12. века. Већим делом 12. века је на овим просторима беснео рат као последица мешања ромејског цара Mанојла I Комнена у борбе за власт у Угарској. Године 1164. дошло је до примирја и тада је принц Бела, брат краља Стефана III, пошто је признат за престолонаследника и додељена му на управу Хрватска и Далмација, послат у Цариград. Значај који је ромејски цар Манојло I придавао угарском питању, види се по томе што је решио да принца Белу, наследника угарске круне, прогласи за свога престолонаследника, да би тако припремио спајање Угарске са Ромејским царством (Византијом). Принц је у Цариграду назван Алексије, ожењен је царевом кћерком и проглашен деспотом. Та титула је до тада припадала самом цару, а од тада је добила карактер посебне титуле, која је долазила одмах после титуле цара (василевса). Постоје и мишљења да је принц био само верен са царевом ћерком и када се цару родио син, цар Манојло је променио план, који је изазвао у царевини велико незадовољство, те је Белу оженио Аном, сестром своје друге супруге. После смрти угарског краља Стефана III, Манојло је успео да свога штићеника и члана фамилије прогласи за угарског краља и тиме стави Угарску под ромејски утицај. Бела се морао обавезати да ће за сва времена бити пријатељ Ромејског царства и владати како цару одговара.

Сахрањивање у праисторији

.

 

Током неолита људи су своје умрле полагали у раке у згрченом положају, попут фетуса у материци. Веровање у живот након смрти вероватно им није било страно, па су често уз покојнике стављали гробне дарове, а то су биле посуде са храном или пићем, како би покојник и на оном свету имао све што му је потребно. У енеолиту су припадници појединих степских племена, која су дошла са истока, своје покојнике сахрањивали у правоугаоне раке, постављајући их на леђа са савијеним ногама. Поред покојника стављали би комад црвене минералне боје то јест окера и гроб потом затрпавали великом количином земље, формирајући тако хумке или тумуле, често великих димензија.

Велосипед

.

Пре изума мотоцикла, аутомобила и авиона бициклисти су вожњом на брзој двоколици (велосипеду) достизали највећу брзину кретања човека. Први изум ове справе приписује се Леонарду да Винчију у 15. односно 16. веку, чији пројекат никад није претворен у прототип.

Рогови дивљег говечета

.

На сталној поставци Музеја изложен је део главе са роговима који је припадао једној врсти која је изумрла почетком XVII века – дивљем говечету или туру. Била је то веома крупна животиња и изузетно значајна ловна врста кроз векове. Мужјаци црне боје, агресивни, територијални, могли су тежити до тону и по. Суочити се са таквом животињом, симболом снаге и моћи, свакако је био велики изазов за сваког ловца. Рогови су често стављани на тремове кућа, како би снага која је красила ову животињу, прешла на укућане, штитила их и помагала им. Данас се узгаја домаће говече које је директни потомак ове дивље врсте.

Златна жица, везак танак - ја малена, а ти сладак...

.

Јелек из Врањева с почетка 20. века

Због сложености израде, златовез у Банату је био у домену полузанатске производње, док је скупоценост одредила његову примену само на најсвечанијим деловима ношње. Златовезом су украшавани свечани одевни предмети од белог платна. Мушке кошуље су украшаване на грудима, а женски оплећци на рукавима. Због скупоцености веза он није увек рађен директно на одећи, већ на комаду финијег платна који је затим ушиван на одевни предмет. Ипак, најскупоценији златовез украшавао је одевне предмете од финијих куповних тканина, пре свега сатена и плиша. То су били женски и мушки прслуци, кецеље, једна врста свечаног мушког капута од плиша као и женска невестинска оглавља која су специфичност ових простора.

Везиље „златарке“

.

Ката Лончарски - Ката златарка

Златовез је сасвим улазио у домен полупрофесионалне израде (веома је мали број жена које су се саме, у оквиру своје кућне радиности, упуштале у израду златовеза). Овим послом бавиле су се поједине жене у селима радећи за потребе свога села и околине. Оне су своје производе израђивале по поруџбини, а наплаћивале их према богатству везеног украса. Учења заната није било, мада су родитељи понекад слали своје ћерке код познатих везиља да изучавају израду златовеза. Везиље „златарке”, како су их називали, најчешће су биле жене и девојке из сиромашнијих породица, које су на овај начин допуњавале кућни буџет. Такође, није био редак случај да се ова вештина наслеђивала у породици, ћерка је учила од мајке или снаја од свекрве. Поједина имена су забележена, па је чак могуће разликовати стилове рада појединих жена или везиљских радионица.