НАПРАВИМО ЦИПЕЛГРАД У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ
 
Драга децо, позивамо вас да се придружите и будете део изложбе о ципелама: ЈА НОСИМ ВАС, ВИ НОСИТЕ МЕНЕ.
 
Потребно је да нацртате чудесне ципеле које би вас одвеле у свет маште и снова.
 
Фотографију цртежа, име, презиме, узраст и кратак коментар нам пошаљите на електронску адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..
ЦИПЕЛАРНИК У МУЗЕЈУ ВОЈВОДИНЕ

У некима сте начинили први кораке, у некима започели ново раздобље у свом животу, у некима се заљубили, прошетали неким посебним кутком света, неке су морале постати Ваше иако нису удобне и не знате баш где би Вас понеле... али сасвим сигурно је свако од нас одушевљено уздахнуо због неких ципела...

Позивамо Вас да нам се придружите и будете део наше изложбе. Пошаљите нам фотографију Ваших омиљених ципела или чарапа и кратку изјаву зашто су баш оне посебне за Вас.

Фотографија може бити и стара и нова и специјално снимљена за ову прилику, док је пристојна, ограничења нема.

Фотографије и изјаве са Вашим именом и презименом пошаљите на електронску адресу Одељења за односе с јавношћу и педагошки рад Muzeja Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Вук Серафин, 10 година

Вук Серафин, 10, Нацртао сам чизму из будућности која може да лети и да хода на плафону. На самом цртежу, написао сам функције и упутства за употребу ових чизама. Ове чизме омогућавају да помоћу снаге ветра полете. Удобне су као облак. Снагом Сунца сви делићу светле и чине чизму топлом. Да би особа полетела, треба да каже : " Торнадо - нек ме подигне".  Ђон ових чизама, одличан је за сваки терен. Ове чизме чак могу да активирају лепљивост на ђоновима, тако да особа може ходати и на плафону. На чизамама може да се повећа ниво безбедности тако да су погодне и за децу. Одлучује се величина као и брзина ових чизама путем говора.

 

Хелена Панић

Хелена Панић, 7, Ципела која је израсла у дрво и пружа уточиште многим птицама и животињама

Миа Станковић, 10 година

Када сам први пут отворила очи, и када сам први пут видела свет око себе схватила сам да више не плутам у мамином стомаку, који у том тренутку био мањи него пре. Заправо, прво сам угледала баку, тату и деку. Прошло је доста времена од тада до тренутка када сам проходала. Пошто још нисам имала ципеле, родитељи су ме ставили у колица, на шта сам се побунила јер сам знала да ходам. Отишли смо до дечије радње Кико (Chicco), у овом случају била је у Београду, и потражили смо део са ципелама. У том тренутку угледала сам пар розе-белих ципелица и почела да показујем прстићем на њих. Мама их је скинула са полице и затражила на каси број ципела који носим. Тада је то био број 18. Зачудила сам где се мама толико задржала. Коначно, дошла је држећи мале ципеле у рукама. Одмах ми их је обула. Купили смо их и изашли из радње. Почела сам да ходам. У том тренутку била сам најсрећнија особа на свету. И дан данас осећам срећу када их узмем у руке. Тренутак када сам их први пут обукла памтићу до краја живота.

Пратите нас