Oпанци

0
0
0
s2sdefault

Деда и унука у свечаној ношњи,
Хртковци, Срем, 1910.

Мушкарац у опанцима капичарима,
Дорослово, поч. 20. века.

Опанци од сирове коже сматрају се најстаријом обућом већине европских и азијских народа. Они су се у свом архаичном облику – као парче сирове, непрерађене коже причвршћене за стопало – задржали до краја 19. века. Са развојем вештине прераде коже и развојем опанчарског заната појављивали су се и други типови ове обуће.

Опанци прешњаци

Опанци сабранци

Основни типови опанака који су ношени у Војводини су:

1. Прешњаци, од сирове коже, домаћи и полузанатски. Они се састоје од парчета коже са савијеним и уздигнутим ивицама и опуте којом је спојен врх опанка и којом је опанак опшивен по ивицама. Овакви опанци су се називали и паорски, сабранци или откривени, а ношени су у панонско-карпатском подручју и источном делу Балканског полуострва. Сељаци у Банату су израђивали овакве опанке и од коже коју су сами штавили, или је куповали од опанчара, припремљену и већ скројену.

2. Врнчани опанци су карактеристични за западни део Балкана – динарске пределе, а ношени су и у Срему. Прављени су од сирове, непрерађене говеђе коже. Њихов предњи горњи део је исплетен. На врху опанака је мањи или већи шиљак. Према бакрорезима Мартина Енгелбрехта, овакви опанци били су најраспрострањенији међу Граничарима средином 18. века. Опанке „шиљкане” („на нос”) носили су пастири у јужном Срему, и то преко „местви“ од мекане коже, шивених у облику чизама.

Опанци каишари

Опанци капичари

3. Црвени опанци су врста полузанатске обуће од полуштављене коже (штављене у јововој и брезовој кори). Сматра се да је овај начин израде црвених опанака донет из Босне и највероватније су имали плетени горњи део. Свештеник Руњанин је у опису мушке одеће и обуће у Кузмину у Срему у 18. веку забележио да су ношени прешњаци, а да су као најбоља обућа ношени црвени опанци: „Опанке просте од пресне коже говеђе, конске, свињске, сами правили су, виђе крат са длаком рутаве, како је кожа са марвинчета скинута. За женихе било је особито одело, от свију отлично… плаве или друге фарбе чакшире, кратак гуњац и црвени опанки, јер редко је на коме цервене опанке видети се могло.” Средином 18. века, Доситеј Обрадовић је, полазећи на пут из Срема за Хрватску, послао сапутника да му у Иригу купи „доламу плаветну и чакшире и црвене ајдучке опанке“. Oпанчари су касније усавршили штављење коже и израђивали опанке искључиво од ње.

4. Капичари. Опанчари у Војводини су крајем 19. и почетком 20. века прешли на израду опанака са затвореним горњим делом (лицем, образом, образином). Називи за ове опанке су: капичари, хајдучки, банатски, лубаши, заклопљени, швапски, пречански (Србија), брњичари. Паралелно са старом техником израде – шивењем опутом „шивачем”, као новина у њиховој изради појавио се начин спајања горњих делова са ђоном – ковање дрвеним ексерчићима, техника преузета од обућара. Старији капичари су били без луба (дела за петом) – имали су само предњи део лица, попут папуче. Називали су се каишари, по дугим каишевима који су се обмотавали око ноге и обојака; имали су и ђон и лице које се продужавало у језик (зализак, каланћов, фуцак). Постојали су и каишари без језика. Каишари су ношени и 30-их година 20. века, као обућа за рад. Капичари који имају луб, а затварају се металном копчом у Војводини се израђују од краја 19. века, а после Првог светског рата (оквирно) улазе у ширу употребу.

Др Татјана Бугарски