Mačke - tragom čoveka u osvajanje sveta

.

0
0
0
s2sdefault

Možda je pomalo smelo reći, ali je potpuno istinito: domaća mačka i pas postali su ravnopravni članovi ljudske zajednice. Danas je sasvim uobičajeno da mačka, kao veoma cenjen član domaćinstva, deli domove sa ljudima gotovo svuda na svetu. Svetska populacija domaćih mačaka broji impozantnih 600 miliona jedinki, a danas se uzgaja preko šezdeset rasa. Kroz istoriju, stvarana je čvrsta veza između ljudi i ove životinje, veza koja je dovela do pojavljivanja mačke u mitovima i legendama više kultura, uključujući drevnu egipatsku, kinesku i nordijsku.

Domaća mačka je danas zasebna vrsta (Felis catus), koja potiče od divlje mačke (Felis silvestris), a koja ima nekoliko podvrsta. Na osnovu analize gena današnjih domaćih mačaka, došlo se do zaključka da je jedna od tih podvrsta njen direktan predak. Tačnije, afrička divlja mačka (Felis silvestris lybica) je podvrsta od koje potiču sve današnje domaće mačke. Ova životinja danas nastanjuje sever Afrike i jugozapadne delove Azije. Zanimljivo je da ove mačke ne izgledaju mnogo drugačije od svojih pripitomljenih rođaka. Krupnije su i nemaju toliko varijacija u boji krzna kao domaće mačke, ali ostale karakteristike su vrlo slične.

Razmatrajući kako se domaća mačka i njen divlji predak malo razlikuju, a znajući koliko imamo blizak odnos s ovim životinjama, prosto se nameću neka pitanja. Kada je zapravo započeo ovaj odnos između ljudi i mačaka? Kako je uopšte mačka pripitomljena i kako su dospele na gotovo svaki kutak planete? Iako nije moguće sa sigurnošću odgovoriti na ova pitanja, na osnovu genetičkih analiza i arheoloških nalaza, može se zaključiti da ljudi i mačke dele jedan veliki deo zajedničke istorije.

Skelet afričke divlje mačke pronađen u neolitskoj grobnici staroj 9500 godina na Kipru, najraniji je poznati pokazatelj bliske veze između čoveka i najverovatnije pripitomljene mačke. Pošto ni jedna vrsta mačke prirodno ne naseljava Kipar, ovo otkriće ukazuje na to da su neolitski farmeri najverovatnije doneli mačke na ovo ostrvo. Smatra se da je mačka pripitomljena negde na Bliskom Istoku i odatle počinje širenje ove vrste životinja po čitavom svetu. Kako je tačno došlo do pripitomljavanja takođe je nepoznanica. Ostaci mačaka se prilično teško očuvaju pa je stoga količina podataka do kojih je moguće doći oskudna. Smatra se da su divlje mačke prišle prvim ljudskim zajednicama pre svega zbog hrane. Najverovatnije su bile privučene ostacima ljudskih obroka, ili su lovile sitne životinje, kao što su miševi ili pacovi, koje je privlačila ta ista hrana.

Ipak, to što su bile u okolini ljudskih zajednica, ne predstavlja sam proces pripitomljavanja ovih životinja. Pripitomljavanje je složen proces koji podrazumeva jasnu genetičku udaljenost dve vrste, kao i jasne razlike između vrsta nastale direktnim ljudskim uticajem kroz selektivno razmnožavanje. Sam proces približavanja mačaka ljudima najverovatnije nije bio direktan, ljudi ih nisu lovili i držali zarobljenima. Izgleda da su mačke bile te koje su same prišle ljudskim zajednicama. Iako su se držale blizu ljudskih naselja tražeći hranu, a možda i sklonište, nisu se zaista približile ljudima i nisu od njih zavisile. Vremenom, ljudi uočavaju da su mačke izuzetno korisne u hvatanju glodara, štetočina koje napadaju ostave za hranu i počinju aktivno da ih privlače, kako bi ih nastanili blizu svojih naseobina.

Dokaz ovakvog razvoja situacije bila bi otkrića dobijena hemijskim analizama izotopa na arheološkim nalazima mačaka u Kini, starih oko 5600 godina. Rezultati su pokazali da su mačke u svojoj ishrani koristile i proso, biljku za koju je utvrđeno da je bila jedan od glavnih izvora hrane za lokalne ljudske zajednice. Ovaj podatak nam govori da su mačke najverovatnije lovile sitne glodare koji su živeli u ljudskim ostavama, a koji su se aktivno hranili semenkama ovih biljaka. Pojedini uzorci su čak toliko bili zasićeni hemijskim ostacima prosa, da je moguće zaključiti kako su i same mačke hranjene time ili da su se neposredno hranile ostacima ljudske ishrane, što ukazuje na početke određenog odnosa između ljudi i mačaka.

Ipak, šta je to što se tokom procesa pripitomljavanja dogodilo što je razdvojilo domaće i divlje mačke? Fizički, domaće mačke su sitnije građe u odnosu na divlje, i karakteriše ih veoma raznovrsna boja krzna. Ovo podrazumeva da su se kod domaćih mačaka pojavile nove boje krzna, npr. narandžasta, bela i crna. Većina ovih varijacija relativno su novijeg datuma, kada su neki retki geni počeli češće da se javljaju kod domaćih mačaka. Uzgoj i razvoj rasa mačaka postaje intenzivan tek sredinom 19. veka. Tada dolazi do favorizovanja specifičnih genskih mutacija, odnosno parenja jedinki sa željenim osobinama, koje su omogućile nastajanje novih rasa mačaka, i udaljavanje domaće mačke od svog divljeg pretka. Ipak, zanimljivo je da je, i pored intenzivne selekcije, morfologija mačke uglavnom ostala netaknuta, za razliku od psa. Pored izgleda, domaće mačke su zadržale i narav svojih divljih predaka. I dalje su to veoma vešti lovci, sposobni da sami prežive u divljini, za ishranu love preko hiljadu različitih vrsta životinja.

Ipak, danas se smatra da pripitomljavanje mačaka nije bio linearan proces koji se jednom desio. Tačnije, veruje se da su mačke dva puta domestifikovane. Drugi put se to desilo negde na teritoriji Egipta pre oko 3500 godina. Analize gena domaćih mačaka ukazuju da postoje dva jasno razdvojena izvora, iz dva različita perioda. Neku potvrdu drugog procesa pripitomljavanja, moguće je dobiti i proučavanjem Egipatske kulture. Fascinacija mačkama i bliskost čoveka i ove životinje, veoma se jasno prati kroz zaostavštine egipatske kulture gde mačke dobijaju veoma specifičnu ulogu.

Iz Egipta mačke su donete u Rim, gde dobijaju posebno mesto. Već tada one postaju  ljubimci, o čemu svedoče brojni mozaici i pisani izvori. Iz rimskih izvora i rimske kulture veoma lako se može pratiti koliko odnos između naše dve vrste postaje blizak.

I tako je započeo put, kojim su ove životinje prateći trag čoveka, krenule u osvajanje sveta. Kuda god da je krenuo, čovek je sa sobom vodio ovog malog saputnika. Koliko su daleko mačke stigle? Koliko su uspešne? Taj deo priče verujem da nam je svima poznat.

Darko Radmanović, viši kustos – arheozoolog