Čovek i pas ‒ veza starija od civilizacije

.

0
0
0
s2sdefault

 Praktično je nemoguće zamisliti čovečiju zajednicu, a da tu sliku ne dopunjuje prisustvo psa. U stvari, nije preterano ako se kaže da ne postoji mesto na planeti naseljeno ljudima, gde nema pasa. Danas postoji oko 400 rasa, koje su međusobno izuzetno različite po obliku i veličini. Međutim, bez obzira da li mislimo na čivavu ili veliku dogu, svi oni su potomci vukova ili nekog zajedničkog pretka, pripitomljeni u praskozorje ljudske civilizacije.

 A kada se to tačno desilo, to se još uvek ne zna. Ne postoje čvrsti dokazi, samo pretpostavke. Doduše, pretpostavke koja bi mogla biti potvrđena novim otkrićima. Naime, u leto 2018. u istočnom Sibiru, blizu grada Jakutska, u permafrostu (zoni večnog snega i leda), pronađeni su ostaci dvomesečnog šteneta starosti 18 hiljada godina. Ovo štene je verovatno jedno od najbolje sačuvanih nalaza tog tipa, potpuno očuvane dlake, mekih tkiva, čak i mlečnih zuba. Međutim, zanimljiv je podatak, da i pored tako očuvanog nalaza, genetička ispitivanja nisu dala konkretan odgovor, da li je to štene psa, vuka ili nekog zajedničkog pretka. Štene je nazvano "Dogor", što je na lokalnom jeziku naziv za prijatelja. Takođe, predstavlja i svojevrsnu igru reči: da li je to pas ili nešto drugo? (Dog = pas, or = ili). U svakom slučaju, štene potiče iz perioda za koji se smatra da je početak domestikacije (pripitomljavanja) psa. U stvari, u tom periodu, psi i vukovi bi trebalo da se genetski dovoljno razlikuju.

 Tačno vreme i mesto kada je počelo pripitomljavanje i dalje je misterija. Novija istraživanja DNK ukazuju da razlike u genima između pasa i vukova postaju vrlo izražene negde u periodu između 27 i 40 hiljada godina. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je relativno jednostavno utvrditi da li je Dogor pas ili vuk. Međutim, problem je u tome, što je u tom periodu međusobno ukrštanje pasa i vukova najverovatnije prilično česta pojava. Da bi ovo bilo jasnije, potrebno je razgraničiti pojmove genetske različitosti i domestikacije, odnosno pripitomljavanja. Genetska različitost podrazumeva prosto međusobno razdvajanje određenih genetskih kombinacija, odnosno pojedini geni se javljaju češće ili ređe kod pasa, odnosno, vukova. S druge strane, proces pripitomljavanja podrazumeva potpunu promenu u genima i ponašanju životinja, što je posledica direktnog ljudskog uticaja, odnosno, selekcije. Drugim rečima, u navedenom periodu, vukovi i psi već imaju određene specifične osobine, koje se češće javljaju kod jednih ili drugih, ali su oni i dalje veoma slični i međusobno se ukrštaju. Zato je odgovoriti na pitanje, da li je Dogor pas ili vuk, toliko izazovno.

 Vukovi, pa i psi, su veoma socijalne životinje, odnosno, uglavnom žive u zajednicama ili čoporima. Ovo je možda ključna osobina, karakteristična za ove vrste, koja je omogućila ili izuzetno olakšala pripitomljavanje. Takođe, ova osobina je, između ostalog, omogućila da se jednostavnije ostvari komunikacija, tj. da se uspostavi određeni odnos između ljudi i pasa. Naime, u najranijem periodu, ljudske zajednice su bile lovačke i sakupljačke. Takve zajednice su sigurno, ostacima hrane, privlačile oportune vrste, među kojima su bili i vukovi. Vukovi su možda lovili životinje privučene ostacima hrane, ili su i sami koristili te ostatke. Neka novija istraživanja pokazuju da su se pojedine jedinke prilično oslanjale na ovakav način ishrane, pa su najverovatnije veoma često bile u blizini ljudskih zajednica ili ih čak i pratile. Nije teško zaključiti da su te dve vrste počele da se navikavaju jedna na drugu, i u nekom momentu je nastao pas. I od tada, gde god da se čovek kretao, pas je išao zajedno sa njim.

 Kad god da se to tačno desilo, nije proteklo mnogo vremena od prvog kontakta ljudi i pasa, do momenta kada postajemo veoma usmereni jedni na druge, i kada psi postaju veoma važan deo svake ljudske zajednice. Naravno, na samom početku pas nije imao takvu ulogu za čoveka kakvu znamo da ima danas. Ali vremenom, vrednost psa kao pratioca, pomoćnika u lovu, čuvara, neosporno raste i razvija se. O tome svedoče i mnoga arheološka otkrića, poput grobova u kojima su sahranjeni zajedno čovek i pas, ili grobova sa ostacima psa u neposrednoj blizini pokojnika. Mnogi od tih pasa, položeni su u zemlju sa mnogo pažnje, jednako kao i ljudi blizu kojih su zakopani. Na pojedinim ostacima uočene su zaceljene kosti, što ukazuje da je pas živeo nakon povrede, da je negovan i na kraju sahranjen. Pored pasa pronalažene su i alatke, što su najverovatnije prilozi u grobu.

 Kao što se vidi, vremenom psi postaju deo čovekove svakodnevice i njihova uloga postaje sve šira, a povezanost između čoveka i psa sve jača. Danas smo svedoci da psi zauzimaju toliko značajno mesto u našim životima, u našim srcima, da je gotovo nemoguće zamisliti da je nekada postojalo vreme u kojem smo živeli bez njih.

 

Darko Radmanović, viši kustos – arheozoolog

 

Ilustracija:

Štene Dogor, pronađeno u istočnom Sibiru, blizu grada Jakutska