Deca u bronzanom dobu: „Zar opet žir za večeru?!“

.

0
0
0
s2sdefault
Hrast lužnjak sa žirom

Gledam svoju decu za stolom i razmišljam: „Šta bi rekle (posebno ona starija) da im se za večeru servira supa od žira?!“ U glavi već vrtim film kako im mama govori da je na jednom domaćem sajtu videla da je žir zdrav, bogat mineralima, da je pun vlakana koja dobro utiču na digestivni trakt i tako pomaže kod varenja i izbacivanja taloga iz sistema za varenje, pa na taj način omogućava organizmu da upija hranljive materije iz bilo koje hrane koja se konzumira. Vidim prve suzice u očima.

 Židovar

Plodovi divljih, samoniklih biljaka imali su veoma važnu ulogu u životu praistorijskih ljudi. Njihov udeo u ishrani stanovnika je zavisio od dostupnosti biljaka, ali i odgovarajućih prehrambenih navika koje su bile specifične za kulturu kojoj su oni pripadali. Da li se dostupna hrana koristila u svakodnevnoj ishrani u „vreme blagostanja“ zavisilo je pre svega od njihovog ukusa, hranljive vrednosti i već pomenutih navika. Kada uobičajena hrana postane oskudna čovek bi se ponovo „setio“ onih biljaka koje je prethodno izbegavao i tada bi ih koristio ili kao dodatak jelima, kao zamenu za neke sastojke ili, u krajnjem slučaju, kao hranu za preživljavanje. Hranu za preživljavanje svakako ne čine čiste nakupine određenog samoniklog bilja. To je više odraz kulture ishrane. U „gladno doba“ obroke čini uglavnom „papazjanija“ iole jestivog bilja.

Židovar

Na mnogim arheološkim lokalitetima mogu se pronaći ostaci plodova samoniklog bilja. Ostaci hrastovog žira se u centralnoj Evropi i na Apeninskom poluostrvu iznova pojavljuju od neolita do gvozdenog doba kao sadržaj posuda za kuvanje, ili u manjim nakupinama u naseljima. Teško da ovi nalazi mogu da se tumače kao hrana za stoku. U praistoriji je stoka uz pratnju pastira sama tražila hranu van naselja. S obzirom da je upotreba biljaka bila višenamenska, ne može se isključiti mogućnost da su žir koristili i u procesu štavljenja kože. Međutim, činjenica da su u bronzanodobnim naseljima oko Alpa pronađeni ugljenisani ostaci već oljuštenih žirova koji su se nalazilila u kašastoj masi u „posudama za kuvanje“ ukazuju na to da se od žira pripremala hrana.

Na gradinskom naselju Židovar u jugoistočnom Banatu, na samom rubu Deliblatske peščare, u arheološkom sloju iz bronzanog doba koji se pripisuje Vatinskoj kulturi pronađena je veća količina ugljenisanih delova žira. Žir srednjoevropskih hrastova je pun tanina. To mu daje gorak ukus. Da bi se on odstranio, bolje je reći umanjio, prethodno oljušteni žir treba prokuvati, ili kratko ispeći na žaru. Tada vrlo lako dolazi do toga da se pojedini žirovi, odnosno njihove polovine, ugljenišu i tako očuvaju u zemlji. Stanovnici bronzanodobnog Židovara na svojoj trpezi nisu imali samo jela od hrastovog žira. Ostaci semena baštenske pepeljuge ukazuju da su se jeli i obroci nalik današnjim od čija semenki.

Hupa Indijanci u Kaliforniji 

Istorijski izvori govore o upotrebi žira u ljudskoj ishrani sve do prošlog veka. Tako je Plinije Stariji pominjao kako je žir predstavljao bogatsvo mnogih naroda i da su u slučaju nedostatka žita mleli osušeni žir i od toga pravili hleb. Žir je predstavljao glavnu hranu severnoameričkih Indijanaca iz Kalifornije. Način na koji su oni tretirali hrastov žir pre upotrebe može da nam pomogne u rekonstrukciji pripremanja praistorijskih jela. Žir se mleo tek nakon što je bio potpuno suv i oljušten. Tek potom je „brašno“ močeno u vodi kako bi se odtsranio gorak ukus tanina. Od ove smese bi se dodavanjem sveže vode i kuvanjem pravila „supa“.

Posle sopstvenog iskustva konzumiranja žira mogu da zamislim razgovor mame i dece u bronzanom dobu: „Morate da pojedete sav žir! Ne možete i ujutru i uveče samo da jedete slatko. Znam da je moderno i novo, ali dosta više sa kašom od prosa!“

Aleksandar Medović, arheobotaničar