Hrana kao deo kulturnog nasleđa

.

0
0
0
s2sdefault

Postavljena trpeza za badnje veče

Ishrana je, kao značajan elemenat kulture, klasična etnološko-antropološka tema.

U savremenom društvu ishrana je važan deo načina života, oznaka ličnog identiteta i životnog stila. Pripremanje, prezentovanje i konzumiranje, ili pak odsustvo određene hrane, koriste se da obeleže vreme, ustanove društveni identitet i iskažu simbolički smisao ponašanja. Hrana se koristi kao simbol u religiji, kao i u drugim situacijama u kojima se iskazuje i potvrđuje identitet i svest o pripadanju zajednici.

Promene se obično brže prihvataju u svakodnevnoj hrani, nego u onoj koja je deo obredno-običajne prakse. Takav je slučaj sa obrednim jelima koja su deo božićnog ciklusa običaja Rusina u Bikić Dolu. Rusini su naseljavali Vojvodinu u više talasa, od sredine 18. veka. Tada su naseljena pojedina mesta u Bačkoj, a odatle su se grupe naselile i u Srem. U drugoj etapi naseljavanja (1848-1880), Rusini Hornjaci, uglavnom iz Šariške županije (Bardejovski srez) dolazili su pretežno u Srem i stapali se sa ranije naseljenim sunarodnicima. Ovi mlađi naseljenici su bili grkokatoličke vere, kao i većina ranijih, ali su za sebe govorili da su Hornjaci (Gornяci) i da govore po hornjacki (po gornяcki). Oaza ovih Rusina živi i dalje u sremskom selu Bikić Do, u opštini Šid.

Gljive pipenki u šumi

Sa drugim Rusinima u okolini, u Sremu i Bačkoj, Bikićane povezuju vera, jezik i običaji.

Živeći u Sremu skoro vek i po, Bikićani su se prilagodili toj sredini i razvili i neguju elemente kulture, koji su karakteristični za to područje. Govor prvih doseljenika u selo, Hornjacki, danas je gotovo iščezao. Zna ga još samo nekoliko stanovnika sela; ostali govore rusinskim ili srpskim jezikom. Običaji Božićnog ciklusa su među najviše sačuvanim.

Rusini u Bikiću za Badnje veče pripremaju, pored niza jela karakterističnih za druga rusinska mesta, varovu maćanku - sos od rasola sa gljivama. Ovo jelo su doneli iz starog kraja – Hornjice. Brežuljkasto i šumovito okruženje na obroncima Fruške gore, koje podseća na stari karpatski kraj doprinelo je da neki elementi kulture budu sačuvani i u novom zavičaju. Među njima se ističu znanja o upotrebi gljiva u ishrani, koje kod većine drugih zajednica u ovom novom zavičaju nije toliko rasprostranjeno.

Za pripremu varove maćanke koriste se pečurke pipenki – medenjače (Armillaria mellea). Ove gljive se pojavljuju i sakupljaju u oktobru, posle kiše, a potom se suše (u novije vreme se prokuvaju i zamrznu). Varova maćanka se priprema tako što se na ulju proprži brašno, dodaje se rasol razblažen sa vodom i na kraju prokuvane gljive. Ovo jelo je takođe sastavni deo tradicionalne večere za Badnje veče kod Ukrajinaca, Poljaka i Slovaka.

Pripremanje gljiva za sušenje

Pripremanje ovog jela podrazumeva i čuvanje znanja o samim gljivama, o njihovom prikupljanju i procesima sušenja i čuvanja. Ta znanja su deo kulturnog nasleđa, koje su Bikićani doneli iz starog kraja, iz karpatskih šumovitih oblasti u kojima su ove tradicije takođe sačuvane. Naselivši se na šumovitim obodima Fruške gore, na kojim uspeva ista vrsta pečurki, u Bikiću su mogli da sačuvaju i da nastave da neguju ova znanja. Ipak, kada je prikupljanje gljiva u pitanju, ono je gotovo iščezlo kada je svakodnevna ishrana u pitanju.

Prikupljanje gljiva pipenki, koje je tesno vezano za za tradicije za Badnje veče, opstalo je i neguje se kao deo identiteta i veza sa starim krajem. Ono je danas, kada se Hornjacki jezik potpuno izgubio i ustupio mesto rusinskom, jedan od poslednjih znakova drugačijeg porekla Bikićana u odnosu na druge Rusine u Vojvodini.

Tatjana Bugarski, viši kustos – etnolog