Ostani kod kuće i nauči nešto novo!

.

0
0
0
s2sdefault

U dane kada smo primorani da vreme provodimo kod kuće, Muzej Vojvodine se sa Vama druži preko veb sajta i društvenih mreža.

OSTANI KOD KUĆE I NAUČI NEŠTO NOVO!

 

 

Čuli ste za kripto valute, a za novac od porcelana?

Zbog ekonomske krize koja je nastupila posle Prvog svetskog rata, u Evropi je došlo do hiperinflacije. Takva ekonomska situacija pokušavala se rešiti izdavanjem pomoćnog novca, koji se u Evropi proizvodio po ugledu na kineski i tajlandski porcelanski novac, uglavnom korišćen u igrama na sreću. Poznato je da postoji oko 25.000 različitih varijanti ovog novca. Porcelanski novčići najčešće su bili u obliku kruga, ovala, romba, leptira, cveta, zastave ili lista. Na njima su se javljali motivi životinja – ptice, ribe, insekti (najčešće leptiri), predmeta za svakodnevnu upotrebu (zastave, lepeze) i portreti poznatih ličnosti. Bili su veličine od 10 do 40 mm.
Porcelan se u Evropi počeo proizvoditi u 18. veku, u Saksoniji. Tehnologiju proizvodnje otkrio je Johan Fridrih Betger. Već dvadesetih godina 19. veka u Evropi se počeo izdavati i novac od porcelana.
Među prvim proizvođačima porcelana u Evropi bila je fabrika u Vusteru u Engleskoj. Ona je prva izdala novčiće od 10 šilinga. Ti novčići su bili glatki, a na reversu je bila skraćenica imena kompanije WPC.
Posleratna inflacija pogodila je sve evropske države, a posebno Nemačku, pošto je vlada Vajmarske republike trošila četiri puta više sredstava nego što je dobijala od poreza. Nemačka marka doživela je vratolomni pad 1923. godine, tako da je vredela manje nego hartija na kojoj je štampana. Novembra 1923. jedan dolar je, po najnižem kursu, vredeo 4.200.000.000 maraka.
Nemačka Rajh banka u početku je izdavala metalni novac od cinka i gvožđa, ali  i papirne novčanice. Papirne pomoćne novčanice nisu bile dobro rešenje, jer su se, usled lošeg kvaliteta hartije, brzo habale. S obzirom na to da ekonomski problemi nisu rešavani, ministarstvu finansija Nemačke je 1919/20. godine upućen zvanični predlog za izradu pomoćnog novca od porcelana na teritoriji kompletne države. On je potekao iz jedne od najstarijih fabrika porcelana – Majsen, odnosno njenog direktora Maksa Adolfa Pfajfera. Dizajn novčića – 10, 20 i 50 pfeniga i 1, 2, 3 i 5 maraka, predložio je Paul Berner. Njegova ideja je bila da na novčićima budu grb, baklja, most ili životinje. Veličina porcelanskih novčića bila je ista kao kod metalnog novca.Tako je nastao i poseban dizajn za ove kovanice. Osmislili su ga vajar i slikar Emil Paul Berner, koji je radio u Majsenu, i graver iz Drezdena Fridrih Hernlajn, koji je radio za državnu kovnicu u Frajburgu. Pomenuta fabrika izdavala je novčiće uz dozvolu države, a na njima je uvek bio prepoznatljiv znak majsenskog porcelana – ukršteni mačevi.
Uredbom ministarstva finansija Nemačke od 31. decembra 1920. godine proizvodnja pomoćnog novca od porcelana, gline i keramike dozvoljena je oblastima i pojedinim gradovima u kojima su se nalazile fabrike za proizvodnju porcelana, kao i onima gradovima koji su to mogli da finansiraju – Goti,  Saksenu, Biterfeldu, Berlinu i Krogu. Na novčićima su se nalazili motivi iz svakodnevnog života, motivi vezani za poljoprivredu, istorijske događaje i religiju.
Država je 1922. godine zabranila izdavanje pomoćnog novca. Međutim, takvi novčići su se i dalje izdavali, ali bez oznake vrednosti, i to sve do 1923. godine, kada je definitivno doneta odluka o prestanku njihovog emitovanja.
Jubilarne medalje od porcelana i keramike izdaju se i danas.
Numizmatički fond Muzeja Vojvodine poseduje malu kolekciju porcelanskih novčića (14 komada). U toj kolekciji nalazi se jedna medalja nemačkog pesnika Fridriha Šilera, izdata povodom godišnjice njegove smrti, kao i novčić iz perioda vladavine cara Ferdinanda II i novčić iz 1773. godine koji je izdao grad Ulm. Ostalih 11 predmeta su iz 1921. i 1922. godine; njih su izdali gradovi koji su za to imali posebnu dozvolu ministarstva finansija Nemačke.

Snežana Dobrić, viša kustoskinja, istoričarka

* * *

Draga deco i dragi roditelji

U vreme kada je naša nedeljna druženja u Muzejskoj igraonici Muzeja Vojvodine privremeno prekinuta i kada je najmudrije da ostanemo kod kuće, odlučili smo da se smestimo u virtuelni svet i na taj način dođemo pravo kod vas u goste.

Družimo se uz priču o Aladinovoj i nekim drugim lampama, naučimo nešto novo i napravimo nešto kreativno!!!

Materijal za igraonicu možete preuzeti OVDE.

 

* * *

Odevanje dece

Odeća, kao veoma važan segment materijalne kulture i pokazatelj mnogih kulturno-istorijskih zbivanja jednog prostora i vremena, oduvek je zauzimala važno mesto u životnom ciklusu čoveka, naglašavajući njegove određene faze u odrastanju i sazrevanju. Prelazak iz perioda detinjstva u mladalačko doba obeležava se i promenom načina odevanja. Odevanje dece u gradskim sredinama, menjalo se kao i odeća odraslih, u skladu sa modnim diktatima, koji su poticali iz raznih evropskih centara, a pre svega iz Beča i Budimpešte. Dečija odeća je zapravo bila preslikana odeća odraslih.

Tokom 19. veka često se za decu izrađivalo odelo inspirisano istorijskim kostimom ili vojnim uniformama. Otuda i pojava „matroskog odela“. Ono se sastojalo  od širokih zvonastih pantalona, bluze sa širokom mornarskom kragnom, marame vezane oko vrata i mornarskog šešira sa širokim obodom. Ovo odelo se moglo nositi u raznim prilikama. Bilo je udobno i izrađivano je konfekcijski, a zbog pristupačnih cena bilo je dostupno najširim slojevima društva. Ravnopravno su ga nosila deca oba pola. Ova vrsta dečije odeće nosila se u svečanim prilikama i zato je često srećemo na portretnim fotografijama dece koje su nastajale u raznim fotografskim ateljeima.  Najčešće su se deca  u toj vrsti odeće fotografisala prilikom nekih svetkovina i praznika, kao što je to na primer, „vrbica“.
Ova vrsta dečije odeće je vremenom pretrpela izvesne transformacije, ali se zadržala veoma dugo i to kako u gradskim, tako i u seoskim sredinama, a njeni pojedini elementi su i danas  prisutni na savremenoj dečijoj odeći.

Ljubica Otić, muzeska savetnica, istoričarka

* * *

Zlatnik sa likom Svetozara Miletića, izliven 1870.

Svetozar Miletić (1826 – 1901) jedna je od najznamenitijih političkih ličnosti srpskog naroda severno od Save i Dunava, vođa srpskog naroda koji je izražavao njegove autentične, legitimne i prirodne težnje ka svom nacionalnom, kulturnom i političkom oslobođenju i ujedinjenju.
Osnivač Srpske narodne slobodoumne stranke, osnivač i urednik političkog lista Zastava, dva puta biran za gradonačelnik Novog Sada,  poslanik na srpskim narodnocrkvenim saborima i poslanik na Ugarskom saboru, Svetozar Miletić je bio ozbiljna pretnja austrougarskoj vlasti.
Da bi onemogućile njegovo delovanje, a njegovu stranku obezglavile i zaustavile u daljem naglom razvitku, ugarske vlasti su Svetozara Miletića dva puta osudile na kaznu zatvora. Prvi put je to bilo 1870. godine, kada je Miletić osuđen na godinu dana zatvora.

Na izdržavanje kazne Miletić je krenuo brodom iz Novog Sad u Vac (Ugarska). Novosađani su ga ispratili, a na svim usputnim stanicama priređivan mu je svečani doček. Njegov odlazak u zatvor pretvorio se u protest upućen reakcionarnoj peštanskoj vladi i dobio je karakter manifestacije Narodne stranke i njenog programa.
Zbog ogromne Miletićeve popularnosti, bečki trgovac  Jovan Bešlin naručio je 1870. zlatnik posvećen Miletićevom prvom izdržavanju kazne u Vacu. Ta tzv. Miletićeva zlatica izrađena je u veličini malog i velikog dukata. Sa jedne strane zlatnika dat je Miletićev lik poluanfas, dok je na drugoj strani grb Kneževine Crne Gore, sa popisom svih jugoslovenskih zemalja na lovorovom lišću.
Miletićeva „zlatica“ u veličini malog dukata, čuva se u Muzeju Vojvodine u zbirci Političari i političke stranke.  

Suzana Milovanović, muzejska savetnica, istoričarka

* * *

Fotografije Novog Sada

Novi Sad je bio inspiracija prvom srpskom fotografu Anastasu Jovanoviću koji je i načinio najstarije fotografske snimke Petrovaradinske tvrđave. Fotografska delatnost se vrlo rano razvila u Novom Sadu, o čemu svedoči otvaranje prvog fotografskog ateljea 1854. godine u vlasništvu Georgija Kneževića.
Svest o dokumentarnom značaju fotografije navodila je mnoge novosadske fotografe da prevaziđu fotografije nastale u ateljeima i zabeleže eksterijerne snimke grada kao i značajne istorijske događaje. Među mnogobrojnim fotografima čija dela se čuvaju u Muzeju Vojvodine, svojim radom i talentom, izdavjaju se sledeći fotografi: Georgije Knežević, Johan Rehnicer, Jozef Singer, Deže Vajda, Panić i Prokop.

Milkica Popović, muzejska savetnica - istoričarka

* * *

Srbi graničari u odbrani Evrope od zaraznih bolesti

Vojna granica kao sanitetski kordon  imala je veoma značajnu ulogu u odbrani Habzburške monarhije i drugih evropskih zemalja  od kuge i drugih zaraznih bolesti. Najvažniji zadatak Srba graničara  u miru bio je čuvanje sanitetskog kordona.
 O posledicama kuge u našim krajevima  dr Radivoj Simonović zabeležio je u svojoj knjizi Kuga u Sremu godine 1795. i 1796: „Za doba turskih ratova po našim krajevima na Tisi, Dunavu i Savi, u austrijskoj vojsci više je vojnika pomrlo od zaraznih bolesti nego što je poginulo od turskog oružja.“ Zato ne čudi što je prilikom organizovanja Vojne granice, velika pažnja posvećena uređenju kordonske službe.
Tako je i Banatska vojna  granica dobila 1769. godine Kordonski regulativ na osnovu kojeg je formirana granična kordonska služba. Kordon se delio na miran, sumnjiv i opasan period. U Ilirskoj regimenti kordonski lanac imao je u redovno vreme 54 straže, a u vreme kuge 98. Posada je bila smeštena  u drvenim čardacima i  kolibama napravljenim od zemlje i trske koje su obrazovale međustraže na razdaljinama od dvanaest do trideset minuta hoda.  Kordon je podeljen na tri kordonske komande: Gornju kordonsku, čije je sedište bilo u Pančevu, Srednju kordonsku, sa sedištem u  Beloj Crkvi, i Donju kordonsku komandu u Oršavi. Prema jednoj kordonskoj tabeli iz 1769. godine, na sektorima banatskih regimenti stražarilo je u mirnom vremenu 406 ljudi, u sumnjivom 844, a u opasnom 1.286.
Duž graničarskog kordona su se nalazili čardaci (stražare); prizemlje je služilo za opšte sklonište, a na spratu je bila osmatračnica, odakle je stražar mogao da vidi čardake levo i desno od sebe, a pred sobom je imao čist vidik prema turskoj granici. Na podvodnim terenima kraj reka, čardaci su bili podignuti na drvenim ili zidanim stubovima, stepenice-drvene merdevine vodile su na sprat, a kraj njih se nalazio čamac pomoću koga se u doba poplave dolazilo do čardaka.
Između čardaka, odnosno ispred njih, nalazio se malo izdignut put kojim su naoružani stražari šetali osmatrajući prostor prema Turskoj,  koji je morao biti bez šume i šiblja. Kraj svakog čardaka nalazio se visok signalizacioni stub, na čijem je gornjem delu bila vezana slama ili seno. Ono je paljeno u slučaju opasnosti, a svetlost se daleko videla. Graničari su bili obavezni da se odmah pojave na određenom mestu kako bi sprečili opasnost, ili  pohvatali ljude koji su uspeli da nedozvoljeno pređu kordon. U jednom čardaku bilo je najmanje dva, ali i više − do sedam stražara, prema tome da li je bio opasan ili bezopasan stepen pripravnosti na kordonu. Straža se smenjivala jednom nedeljno.
Kordonska služba bila je prilično teška, naročito u Vlaško-ilirskoj regimenti. Ona se prostirala duž 57 nemačkih milja ili 114 časova hoda u dužini i za njeno obezbeđivanje bilo je potrebno preko 400 ljudi, dok je Nemačko-banatskoj regimenti je trebalo oko 200 ljudi. U vremenima opasnosti kordon su potpomagale šajke koje su patrolirale na Dunavu. Aktivan graničar imao je godišnje 52 dana kordonske, 49 dana unutrašnje službe i 38 dana vojnih vežbi, svega 139 dana da odsluži. U sumnjivom i opasnom  kontumackom periodu  vreme kontumacke službe se povećavalo.
Kontumaci su bile ustanove u kojima su lica i roba iz Turske, morala da izdrže karanten, odnosno probu zdravlja da bi se videlo da li imaju u sebi kužnih klica, koje su se morale pojaviti za vreme karantena.
U Banatu su bila dva kontumaca: jedan u Pančevu, a drugi u Županeku, nešto severnije od Stare Oršave, na rumunskoj strani Banatskog kordona. Kontumac se sastojao od većeg broja zgrada na prostranom zemljištu, prvobitno ograđenom visokim i debelim palisadama, a posle 1770. godine, zidom od pečenih cigala. Sa spoljne strane, bio je obično iskopan jarak, od nekoliko metara dubine i širine.
Svaki kontumac se prema nameni  delio na dva dela: spoljni, pomešan ili izložen opasnosti (eksponiran) i na unutrašnji (neeksponiran), nepomešan ili neizložen. U spoljnom delu su bile takozvane kolibe, sa po četiri sobe i po dva ležaja, za smeštaj putnika, koji su izdržavali karanten; jedna takva koliba za smeštaj visokih lica, odeljenje za razgovore austrijskih  i turskih podanika  (parlatorija), bolnica (lazaret), mrtvačnica, tamnica, odeljenje za kađenje pisama i drugih spisa, magacini za smeštaj i čišćenje robe, koja je dolazila iz Turske u cesarsko-kraljevske zemlje. U unutrašnjem delu su se nalazile zgrade za stanovanje kontumačkog stanovništva i njihovih porodica, krčma, mesara, pekara, zgrade za kontumačka kola koja su dovozila i izvozila robu i druge zgrade.
Proba zdravlja (karanten) delila se, kao i kordoni, na tri stepena. Prvi stepen − mirni ili nesumnjivi, kada nije bilo kuge na Balkanu, drugi stepen − sumnjivi ili opasni, kada se znalo da kuga negde postoji ili hara na Balkanu, i treći stepen − kada je epidemija kuge bila u blizini austroturske granice. Prekršaji protiv kontumackih propisa, prelaženja preko kordona strogo su kažnjavani.
Prema drugom delu Generalnog sanitetskog normativa od 2. januara 1770. g. kojim je do detalja regulisana sanitetsko-kordonska služba na granici prema Turskoj karanten je trajao kako za ljude i stoku, tako i za robu u vremenu prvog stepena predostrožnosti 21 dan, za vreme drugog stepena 28 dana, a trećeg stepena 42 dana. U vremenu trećeg stepena, mogao se kontumac za izvesno vreme zatvoriti, ako se  proceni da je opasnost veoma  velika, jer je prekid svakog saobraćaja bio najbolja zaštita. Sva lica koja su izdržala karanten dobijala su prilikom izlaska iz kontumaca potvrdu o tome (Sanitätsfede). U Muzeju Vojvodine čuvaju se dve sanitetske potvrde iz pančevačkog kontumaca, pisane na nemačkom jeziku, overene pečatom kontumaca i  potpisima nadležnih vlasti. Sanitetska potvrda  iz  1769. g izdata je ocu Nikonu iz Bugarske, starom 35. godina. U potvrdi se navodi da je u kontumacu proveo 21 dan i da je otpušten potpuno zdrav. Sanitetska potvrda iz 1835. izdata je Janku Jovanoviću iz Bosne, starom 30 godina. U potvrdi sa navodi da je primljen u kontumac 28. novembra 1835. i da je pušten 7. decembra 1835. godine. Otpušten je potpuno zdrav.
Kuga i druge zarazne bolesti nalazile su svoje puteve, ali je svakako zahvaljujući ovakoj organizaciji sanitetskog kordona, disciplini i poštovanju sanitetskih propisa  njihovo širenje smanjeno i brojni ljudski životi spašeni.

Veselinka Marković, muzejska savetnica - istoričarka

* * *

 

Dolina zlatnih šlemova

Slušajući izveštaje o koroni, nevolji koja nas je većinu zatvorila u kuće, neko je rekao da je Srbija zemlja sa najviše medalja na sportskim takmičenjima po glavi stanovnika.  Imamo mi mnogo posebnosti, jedna od njih je i da naša zemlja čuva tri pozlaćena rimska šlema iz IV veka. Jedina zemlja na svetu koja se može pohvaliti ovakvim kulturnim blagom jer na čitavom svetu njih je svega desetak. Tri čuvena šlema se čuvaju u Muzeju Vojvodine. Na našoj stalnoj postavci oni se šepure uživajući u uzdasima divljenja i stručnjaka i laika i dece...svih.

Dok se uskoro ponoveo ne pogledamo oči u oči da i Vama otmu uzdah divljenja ili izmame ponovni, uživajte u priči o šlemovima kroz odličan dokumentarni film Dolina zlatnih šlemova.

Kako o šlemovima piše Nacionalna geografija pročitajte na ovom linku.

* * *

Muzejska Virtuelna e-Sveznalic@

Muzejska e-Sveznalic@ je mobilna aplikacija proširene realnosti. Namenjena je deci uzrasta od 5 do 10 godina. Kroz ovu virtuelnu avanturu od danas možete i iz svog doma.

 

 

 


Uputstvo:
1. Preuzmite publikaciju OVDE
2. Instalirajte aplikaciju Muzejska e-Sveznalic@ uz pomoć QR koda ili iz Gugl prodavnice
3. Skeniranjem pojedinih strana publikacije naći ćete se u društvu animiranih junaka Mie, Božidara i kustosa Muzeja koji vas vode kroz izložbu i pričaju neke od najinteresantnijih muzejskih priča. Posle svake priče očekuje vas zadatak koji će vas zabaviti, ali i staviti u ulogu pravog istraživača kulturne baštine.

* * *

Sekreter sa crtežima gradova i pejsaža Vojvodine

Profani nameštaj, domaće i strane provenijencije, koji je upotrebljavan na teritoriji Vojvodine svedoči nam o kulturi stanovanja plemićkih i građanskih porodica proteklih vekova.
Na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine u okviru segmenta kulturne istorije nalazi se veoma zanimljiv komad nameštaja – sekreter iz 1827. godine. U kolekciju muzeja dospeo je otkupom 1960. godine od jedne stare subotičke porodice. Ovaj sekreter pripada bidermajeru koji se u zemljama srednje Europe javlja između 1815. i 1848. godine. U smislu stila, ali duha vremena, bidermajer je svoj najbolji izraz našao upravo u kulturi stanovanja i opremanja građanskih enterijera. U enterijeru sekreter se  najčešće nalazio u sobi za primanje ili u salonu i smatran je ženskim nameštajem.
Sekreter zauzima posebno mesto među predmetima ove vrste jer je majstor koji ga je izradio ostavio zapis. Signiranje nameštaja nije bila uobičajena praksa i samim tim predstavlja izvestan raritet. Zapis je na mađarskom jeziku i u prevodu glasi „Kolonić Šandor izradio je ovaj orman kao remek u Maria Tereziopolju“. Na osnovu ovog znamo da je sekreter izrađen kao predmet za polaganje majstorskog ispita (remek) u današnjoj Subotici (Maria Tereziopolju).
Sekreter u zatvorenom obliku izgleda prilično jednostavno, gotovo neupadljivo. Izrađen je od orahovog furnira, a jedini ukras spolja čine crno bajcovani stubovi i kalota u obliku urne na vrhu. Međutim, unutrašnji deo otkriva kvalitet zanatske obrade i veštinu majstora. Sastoji se iz tri osnovna dela: donji deo zatvaraju vrata sa tri fioke, srednji deo čini ploča koja se spušta i služi za pisanje, a iznad nje se nalazi deo sa fiokama i otvorenim pretincima  koji privlače izuzetnu pažnju. Pored otvorenih pretinaca sa ogledalima, ukrasa u visu šahovskih polja, sekreter ima četrnaest fioka koje su ukrašene intarzijom. Na njima su prikazani crteži gradova i pejzaži tadašnje Južne Ugarske. Gornja fioka ima natpis i na njoj je prikazana nova gradska kuća slobodnog kraljevskog grada - današnje Subotice. Među ostalim crtežima prepoznaje se crkva Svete Terezije u Subotici, panorama Sombora, Titela i drugih gradova.
Kao kod svih sekretera ove vrste i ovaj u Muzeju Vojvodine ima skrivene fioke i pretince. Vidljive i tajne fioke služile su za smeštanje ličnih i vrednosnih stvari: manjih predmeta od stakla i porcelana, suvenira sa putovanja, predmeta dobijenih na poklon i drugih uspomena. U njima su se čuvala pisma i dnevnici što je u duhu tog vremena bio deo opširne intimne korenspodencije. Svaki sekreter nosi pečat svog vlasnika, kao i  lične priče koje čekaju da budu otkrivene.

Aleksandra Stefanov, kustoskinja - istoričarka umetnosti

 * * *

Sa našom interaktivnom publikacijom Muzejska lepezica provedite vreme kod kuće sa svojim detetom, a kada karantin prođe očekujemo Vas u Muzeju Vojvodine.
Preuzmi publikaciju OVDE.

 

 

 

 

 

* * * 

Danas vam donosimo priču o higijeni u vreme Drugog svetskog rata.

Partizansko bure - sanitet u vojvođanskim partizanskim jedinicama

Već u prvim mesecima NOB-a postavilo se pitanje zdravstvenog zbrinjavanja ranjenih i bolesnih boraca. Jedna od prvih aktivnosti pozadinskih aktivista bilo je organizovanje kurseva za bolničarke, koje su na sebe preuzimali lekari i drugo stručno medicinsko osoblje koje se u početku priključivalo NOP-u.
Ilegalne baze, organizovane u svim delovima Vojvodine, imale su za jednu od glavnih namena smeštaj ranjenih boraca na negu i oporavak. Kasnije se na Fruškoj gori organizuju bolnice. Naročito je poznata bolnica na Rohalj-bazama, glavnom logističkom centru sremskih partizana. Kako su partizanske jedinice rasle i razvijale se, tako se u svakoj od njih stvarala sanitetska služba. Vremenom su u njih ulazili ugledni lekari.
 „Partizansko bure“ sa Rohalj-baza je naprava koja je služila za dezinsekciju odeće. Odeća se postavljala na drvene letvice ili štapove, poslagane unutar bureta, tako da ne dodiruje metalni zid bureta. Ispod njega bi se naložila vatra i visoka temperatura ubijala bi parazite u odeći. Naprava je bila najbolje sredstvo za prevenciju tifusa, opake zarazne bolesti koju prenose vaši koje se zavlače u odeću.
Ovaj britanski izum iz Burskog rata uveden je, kao obavezna sanitetska oprema u jedinice NOV-a i POJ-a u proleće 1942. godine, Statutom proleterskih brigada. Međutim nije ih bilo dovoljno, što je izazvalo veliku epidemiju pegavog tifusa u jedinicama Glavne operativne grupe uoči bitke na Neretvi.
Obaj interesantan eksponat, kada karantin prođe, možete videti na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine o istoriji prve polovine 20. veka u objektu u Dunavskoj 37.

* * *

 

Povezani članci