Петпарачка прича о Џеку и чаробном бобу

.

Почетак краја усева којим је почела неолитска револуција

У Археоботаничкој башти Музеја Војводине од 2013. расте један од најстаријих усева у људској историји: боб. Новија истраживања на Блиском истоку указују да се боб узгајао још пре 10.000 година, док су зрна дивљег боба пронађена, такође на Блиском истоку, у једном епипалеолитском насељу. Стара су око 14.000 година и указују на сакупљачке активности становника насеља. Нешто млађи налази зрна гајеног боба пронађени су током археолошких истраживања у Грчкој и Шпанији. У средњој Европи почео је да се узгаја тек у бронзаном добу (од 2000. до 950. г. пре н. е), а у великом стилу тек крајем бронзаног доба.

Ускршња јаја

.

Ускршња јаја су један од најпрепознатљивијих елемената ускршњих обичаја. Јаје се као симбол почетка и рађања појављивало у бројним митовима о постанку широм Старог света. Као наизглед нежив предмет из ког се рађа нови живот, оно је и симбол васкрснућа. Црвена боја, најчешћа боја ускршњих јаја, симболише живот и животну снагу.

У збирци Музеја Војводине налази се око 150 ускршњих јаја: међу њима су јаја бојена и шарана традиционалним техникама, али и она украшена на савремен начин. Највише су заступљена јаја шарана батик техником, односно воском. Посебно се истичу мање колекције традиционално израђених ускршњих јаја Срба са Косова, Мађара из Војловице, као и русинских, буњевачких и шокачких ускршњих јаја шараних воском и украшених разним материјалима.

Приче из Музеја Војводине у „Дневнику“

.

Сарадња са дневним листом „Дневник“ започела је у октобру 2019. године са идејом да кустоси Музеја Војводине кроз занимљиве музејске приче приближе грађанству лепоту културног наслеђа које се чува у овој установи. Са новинарком Силвиом Ковач говорили су: археолошкиња Тијана Станковић Пештерац, археоботаничар Александар Медовић, историчаке Веселинка Марковић и Милкица Поповић, те етнологшкиња Сташа Арсеновић Копривица.

Ускршње честитке

.

У животу младог војвођанског грађанског друштва на почетку 20. века били су осетни утицаји из западне Европе, стигли преко Беча и Будимпеште. Традиција обележавања хришћанских празника се неговала, уз поштовање националних, верских и културних одлика појединих народа. Грађанство је прихватило многе новине, као што је слање честитки за одређене празнике, првенствено за Божић и Ускрс. Касније се појављују честитке посвећене другим празницима: Новој години, породичним славама итд. Временом се усталио обичај честитања поводом важних момената и догађаја у животу појединих чланова породице: рођења, крштења, веридби, венчања и др.

Римски прстен са христограмом

.

Бројни симболи хришћанске вере срећу се на различитим комадима накита. Најчувенији је Христов монограм (христограм), који је, према легенди, цар Константин уснио пред одлучујућу битку на Милвијском мосту 312. године. Овај симбол представља комбинацију крста и почетних слова Христовог имена – ХИ РО, први пут приказан на сребрној Константиновој мултипли из 315. године. Најјаснију алузију на Христа првобитно је представљала риба, али се временом појављују и други симболи: сидро као симбол спаса, палма као симбол мучеништва и голуб као симбол Светог духа или грчка слова α и ω, која означавају почетак и крај. Током средине и друге половине 4. века, прикази христограма појављују се на фрескама у гробницама, али и на предметима практичне или украсне намене. Тако се на накиту представљају врло рано, скромно означавајући верску припадност хришћана. Златари су очигледно пратили захтеве својих купаца или општи иконографски тренд у уметности, па су христограмом најчешће украшавали крстасте фибуле и прстење, који су били типични за тадашњу моду.

Повезани чланци