Побуна у Шатораљаујхељу

.

0
0
0
s2sdefault

Желећи да растерети војне затворе и логоре широм земље, мађарско Министарство одбране је у јесен 1942. под своју контролу ставило цивилни затвор у Шатораљаујхељу, градићу у близини словачке границе. Затвор је био намењен политичким затвореницима, међу којима се налазио и велики број припадника Народноослободилачког покрета из Бачке. Као њихов вођа, наметнуо се контраверзни предратни комуниста Милан Џанић, који је са ужим кругом затвореника припремао побуну и бекство у оближње пограничне крајеве, где је очекивао да ће их прихватити словачки партизани.

Планирана побуна избила је 22. марта у време окупације Мађарске од стране Трећег рајха. Приликом побуне један чувар је убијен, а неколико повређено, укључујући и управника затвора. Побуна је брзо угушена. Део побуњеника се забарикадарао у ћелије и покушао самоубиство резањем вена, а већина је стрељана.

Један од сведока читаве акције била је и скојевка Јулијана Кобиљски Кочовић из Бачког Градишта, која је овај догађај забележила на парчету свиле истргнутом из капута, пишући свом момку мислећи да неће преживети наредне дане. У писму је дат и језиви опис дешававања у тренуцима гушења побуне:

„Ми смо се повукли у своје ћелије. За мном је у исту ћелију ушло још неколико другова, који су одмах почели да праве барикаде. Све што смо имали у ћелијама стављали смо на врата. Док је трајала борба, две другарице су биле рањене. Једна је одмах умрла, а друга је још увек болесна. Када су Немци дошли до наше ћелије, тражили су да им отворимо, али је већ била барикада на вратима и другови нису хтели да отворе. Када су добили задатак за акцију, сваки од њих је дао комунистичку реч да се жив непријатељу неће предати. Тако су и остали доследни својој речи и сами су се ножем заклали. Био је то врло тежак тренутак, али човек тада ништа не осећа. Док су Немци енергично тражили да им отворимо забарикадирана врата, другови су се убијали. Секли су сами вене на рукама и тражили да их неко убије ножем...“

Јулијана Кобиљски Кочовић није стрељана. Из Мађарске је транспортована у злогласни немачки логор Берген-Белсен, где је дочекала ослобођење. Доживела је дубоку старост и преминула 2016. године.