Истините легенде са Шушњаревог салаша (четврти део)

Испод пресе штампарског „Тигла“ на Шушњаревом салашу је поред бројних плаката, новина и политичких брошура, 1944. године изашла и књига приповедака Истините легенде од Јована Поповића, једно од најпознатијих литерарних дела насталих у периоду Народно-ослободилачког рата на простору Југославије.

Јован Поповић је био афирмисани војвођански књижевник из Кикинде, познат још у предратном периоду по својим романима, песмама и приповеткама социјалне тематике. Од почетка Народно-ослободилачке борбе 1941. нашао се у устаничким редовима, прво као борац Посавског одреда, а потом и као уредник једних од најранијих партизанских новина – Посавски партизан. Након пада Ужичке републике придружује се Врховном штабу НОВ и ПО Југославије, где ради у групи за Агитпроп и културни рад. Новинарске и уредничке послове обављао је и у 10. херцеговачкој бригади и Првој пролетерској дивизији. Августа 1943. послат је на рад у Срем, како би пружио помоћ Покрајинском комитету КПЈ за Војводину, а пре свега у уређивању листа Слободна Војводина. Тако је и доспео на Шушњарев салаш, где се штампао овај лист, као и Наша борба, за коју је такође писао чланке.

Књига Истините легенде представља збирку приповедака посвећених новим херојима – храбрим појединцима које је изнедрила Народно-ослободилачка борба. Писане наивним реалистичким стилом, без већих уметничких претензија, ове приче су имале, пре свега, пропагандно-дидактичку функцију. Неке од прича, Поповић је забележио још почетком рата и носио их је у свом путничком коферу кроз западну Србију, Санџак, планине Босне и Херцеговине, све до Шушњаревог салаша.

Издање Истинитих легенди штампано на Шушњаревом салашу је имало 40 страница, а штампано је у 1020 примерака на формату 21 х 15 цм. У овој верзији књиге објављене су приче „Бора Кечић је постао оно што је желео“, „Хари Шихтер“, „Слепи је кроз смрт оживео“, „Кад је могла Загорка, можемо и ми“, као и две приповетке посвећене локалним сремским херојима – „Бриле“ и чувена „Пинки је видео Тита“.

Војислав Мартинов, виши кустос – историчар