Источна Србија у римском периоду: Тамо где је крушка најукуснија

22.03.2023. | Археоботаничка башта

Пре неколико година на телевизији и интернету кружила је реклама једног великог произвођача сокова са ових простора. У реклами се наводи како је у Источној Србији крушка најслађа, те да је сок од овог воћа „непроцењиви дар природе“, што би наш народ рекао ‒ „прави лек“. Значај крушке у овом делу земље не јењава још од времена Галерија, једног од римских тетрарха који је заједно са Диоклецијаном царевао Римском империјом на крају 3, односно почетком 4. века. Приликом археолошких истраживања Гамзиграда, града названог по Галеријевој мајци Ромули (Felix Romuliana) пронађени су цели, угљенисани плодови крушке. Њихов облик је варирао од округластог до крушкастог. Округласти плодови су идентификовани као плодови дивље крушке, док су они са карактеристичним обликом описани као плодови гајене крушке. Међутим, сви налази крушака пронађени су у касно-римским или рано-византијским слојевима, односно изнад слоја који се везује за најсветлији период са царском палатом.

Из периода настанка Гамзиграда постоји једна веома занимљива прича. Везана је за Галеријеву мајку, Ромулу, чији се тумул, заједно са синовљевим, налази на гребену Магура изнад Гамзиграда. О Ромули се не зна пуно. Била је варварске крви. Удала се за сељака на имању које се налазило у близини места где ће њен син подићи Гамзиград. Била је веома сујеверна. Поштовала је планинска божанства којима је свакодневно приносила жртве и у њихову част приређивала ритуалне гозбе. Ромула је умрла, највероватније, у лето 303. године.

Приликом њене сахране на монументалној ломачи на брду Магура међу веома скупоценим даровима остављене су и крушке. Приликом археолошких ископавања тумула Ромуле пронађена је већа количина угљенисаних плодова ове биљке. Археолози су их том приликом сакупили и сачували у стакленој тегли. Међутим, не постоје подаци да ли је осим крушака било и других биљних прилога. С обзиром да је Ромула била везана за овај крај не чуди да ју је на последњем путовању пратила локална рана сорта, можда и њеног најомиљенијег воћа, а које је баш тад сазревало.

Плиније Старији, који је живео у 1. веку нове ере је у свом делу Познавање природе, описао чак 41 „сорту“ крушке. Дао им је свакојаке описе, од „поносне“ крушке, која има мали плод, али која је дозревала веома рано, до крушке чији плодови су се користили за производњу једне врсте ферментисаног алкохолног пића сличном сајдеру. Она је била веома сочна и пуна „млека“. Интересантно је да је Плиније разврставао крушке на основу дужине петељки. Неке сорте су именоване по владарима којима је она била омиљена, нпр. тиберијева сорта по цару Тиберију. То је била крупна, сунцем обојена воћка, достојна владара. Велики број сорти је име добио по местима из којих су доношене у Рим. Неке сорте је описивала боја, док је другима име даровао мирис које одају. Постојале су и сорте које су име добиле по времену кад сазревају (нпр. „hordearium“, сазревање јечма). Било је и крушака чија имена описују њихов облик, нпр. „ampullaceum“, крушка названа по дугачком, уском врату, или „mammosum“ (крушка облика дојке), али и сорта са зеленим дугуљастим плодом. Постојале су и касне сорте које сазревају крајем јесени. Њихов укус Плиније описује као пријатно киселкаст. За Плинија је нејасно како су сорте „barbaricum“ (варварска) и „venerium“ (Венера) добиле имена. Већина ових сорти се још увек „крије“ у Европи у некој старој сорти која се не може купити у расадницима већ се може само умножити калемљењем.

Велики број сорти омогућио је да једемо крушку у дугом временском периоду. Крушке сазревају од јуна до зимских месеци. Тиме је обухваћен период од пола године. Али, крушке могу да се конзумирају целе године, ако се правилно складиште. Један од начина је да се здрави, полузрели или зрели плодови уберу са гране заједно са петељком. Ово важи пре свега за касне сорте. Крушке су се, још не тако давно, „сакривале“ у житу које се чувало на тавану.

Обзиром да су крушке веома сочне, веома ретко се угљенишу, поготову као цели плодови. Стога су налази крушке у праисторији на нашем тлу веома ретки, а налази који иду и до 7000 година уназад, као нпр. они из касно-неолитског насеља Винча код Београда драгоцени.

Александар Медовић, виши кустос археоботаничар

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar