У кризним моментима Првог српског устанка (1804–1813) становништво је бежало на неутралну, аустријску страну. Било је више избегличких таласа: 1804, 1806, 1809. и 1813. године. Иако се после побољшања прилика већи део избеглица враћао у Србију, ипак је један њихов део, остајао на подручјима северно од Саве и Дунава, нарочито у градовима: Земуну, Панчеву, Митровици, Карловцима и Новом Саду.
Панорама Земуна, почетак 19. века
Аустрија је према избегличком питању настојала да задржи неутралност. Према одредбама из 1804, 1806. и 1809. године, она је примала ненаоружане избеглице појединачно и групно, али је водила рачуна да не изазове протест Турске.
-
- Франц I, аустријски цар (1792–1835)
-
- Франц I, аустријски цар (1792–1835)
После слома устанка 1813. хиљаде људи почеле су бежати у Срем и Банат. Контумаци, као део здравственог кордона у којем су лица која су долазила из Турске морала издржавати карантен – пробу здравља, нису могли прихватити све избеглице, те су војне власти организовале контумаце под ведрим небом – збегове, дуж Саве и Дунава. Дворски ратни савет је 29. септембра 1813. наредио да бегунци при прелазу границе морају предати оружје, издржати карантен и настанити се на извесној удаљености од границе. У југоисточном Срему избеглице су биле сакупљене у 16 збегова, а у јужном Банату у 22 збега. Према евиденцији коју су водили контумаци на кордону, у Срем је избегло 64 010 лица, а у Банат 45 675 – укупно око 110 000 лица. Међутим, избеглице су се пробијале и мимо контумаца, тако да се у неким извештајима говорило о броју од 150 000.
-
- Земунски контумац, почетак 19. века
-
- Санитетска потврда, 1812.
Међу избеглицама било је много устаничких старешина: Карађорђе, Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, Сима Марковић, Лука Лазаревић. Они су из Земуна спроведени у манастир Фенек. Карађорђе је потом интерниран у Грац, а велике војводе у друге градове Доње Аустрије, одакле ће 1814. отићи у Русију.
Српско становништво помагало је избеглице колико је могло: у смештају, исхрани, запошљавању. Велику улогу одиграла је црквена јерархија која је избегло становништво смештала у поједине парохије и манастире.
После објављене амнестије велики део избеглог народа вратио се у Србију, али су многи и остали јачајући тако српску популацију на овом подручју.
Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар
