Једносемени бели глог (Crataegus monogyna Jacq.)

Једмосемени бели глог је веома трновит грм. Додуше, глог може да нарасте до 8 м у висину као неко средње високо дрво (Grlić 1990). Расте самоникло уз рубове шума и поља, а има га и у топлим, светлим шумама. Често гради шибљаке на крчевинама. Налази се како у равницама тако и на планинама. У Војводини га данас углавном проналазимо на подручју Срема, али је забележен и у Банату, на Делиблатској пешчари (Mratinić and Kojić 1998), као и Бачкој, на Тителском брегу (Butorac et al. 2008). Цвета од маја до јуна. Цветови имају беле латице и црвене прашнике. Вермилион црвени плодови су ситни, јајасти или сферични, пречника 6–8 мм. Дозревају крајем августа.

Слика 1. Црвени плодови једносеменог белог глога (Crataegus monogyna Jacq.) се црвене већ од августа.

Као што и име сугерише, у њима се налази једна коштица (камени ендокарп). Ретко могу да се нађу и две коштице у плоду (Kheloufi et al. 2019). Код нас расте и црвени глог (Crataegus oxyacantha L.) чије веће популације самоникло расту још само у југоисточној Србији (Mratinić and Kojić 1998). У плоду ове друге врсте се налазе 1–3 коштице. Плодови, тзв. глогиње, су јестиви тек када се прераде. Сирови нису ни сочни, а ни слатки. Месо им је суво и брашнасто. Глогиње имају неуравнотежен однос коштице и пулпе – пулпа је танка. Укус им је кисео и опор. После првих мразева постају нешто укусније. Кувањем се од глогиња могу направити мармеладе, компоти. Богате су витаминима, а посебно витамином Ц. Међутим, у неким земљама, уместо плодова више се вреднују и користе млади листови и пролећни пупољци који се сакупљају у априлу и мају. Тада су најбогатији витаминима (Mratinić and Kojić 1998). Конзумирају се као укусно поврће, а могу се додавати разним салатама и намазима.

Слика 3. Глогиње су укусне када се скувају. Идеално је као додатак нпр. каши од двозрне пшенице која се кувала већ у млађем каменом добу.

Латинско име рода, Crataegus, потиче од грчке речи krataiós што значи чвртсоћа, снага (Genaust 2014). Стога и не чуди чињеница да се у Европи још од неолита дрво користило за за израду држаљи за алатке, а посебно за израду дршки чекића, секирица, тесли, као и за израду кашика (Schweingruber 1990). Међутим, некад се користило и у неуобичајене сврхе. У народу се сматрало да је глог најмоћније средство против вампира, вештица и злих демона у ком год да су се облику јављали (Čajkanović 1985), те су од њих прављени кочеви које познајемо из хорор филмова.

Слика 4. Глог је у Археоботаничку башту Музеја посађен међу првим самониклим воћкама, 2013. године.

Цвет и лист глога се од давнина користио у народној медицини (Tucakov 1971).

Показало се да се јабучасто воће на археолошким налазиштима може пре идентификовати на основу делова угљенисаног дрвета него на основу остатака угљенисаних плодова и семенки (Castelletti and Stäuble 1997). Семена и плодови се много ређе проналазе. Тако је на археолошком насељу из бронзаног и гвозденог доба Феудвар код Мошорина издвојено тек три налаза једне врсте глога (Kroll and Reed 2016). На келтском опидуму Чарнок код Бачког Доброг Поља установљено је да су делови једне корпе израђени од неке врсте јабучастог воћа, највероватније од дивље крушке или глога (Medović 2011). Врсту јабучастог воћа је практично немогуће идентификовати на основу угљенисаног дрвета. Избор можемо сузити на основу других критеријума. На пример, стабла крушке и глога, нпр. боље подносе суве војвођанске ветрове од стабала дивље јабуке, која воле влажније и умереније пределе.

Слика 5. Почиње да листа крајем фебруара, а лишће „носи“ све до краја децембра.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• Butorac B, Igic R, Anackov G, et al (2008) Orno-Cotino-Quercetum Pubescentis Ass. nova prov. on the slopes of Titel hill (Serbia). Arch biol sci (Beogr) 60: 83–92. https://doi.org/10.2298/ABS0801083B.
• Čajkanović V (1985) Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Srpska književna zadruga, Beograd.
• Castelletti L, Stäuble H (1997) Holzkohlenuntersuchungen zu ur- und frühgeschichtlichen Siedlungen der Aldenhovener Platte und ihrer Umgebung (Niederrheinische Bucht), eine diachrone Betrachtung. In: Lüning J (ed) Studien zur neolithischen Besiedlung der Aldenhovener Platte und ihrer Umgebung. Rheinland-Verlag, Bonn, pp 685–714.
• Genaust H (2014) Etymologisches Wörterbuch der botanischen Pflanzennamen, 3., Aufl. 1996. Springer Basel, Basel.
• Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb.
• Kheloufi A, Mansouri LM, Vanbellinghen C (2019) Seed germination of Crataegus monogyna – a species with a stony endocarp. REFOR 73–80. https://doi.org/10.21750/REFOR.7.06.68.
• Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
• Medović A (2011) Keltski silosi od bačkog pruća i panonskog blata. Ratarstvo i povrtarstvo / Field and Vegetable Crops Research 48: 429–438.
• Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi „Srbija“, Beograd.
• Schweingruber FH (1990) Mikroskopische Holzanatomie: Formenspektren mitteleuropäischer Stamm- und Zweighölzer zur Bestimmung von rezentem und subfossilem Material = Anatomie microscopique du bois = Microscopic wood anatomy, 3. Aufl. Flück-Wirth [in Komm.], Teufen.
• Tucakov J (1971) Lečenje biljem, fitoterapija. Kultura, Beograd.