У српском језику реч храброст је женског рода, као што је случај и са другим апстрактним појмовима попут истине, љубави, победе, идеје, нације и многих других. Заправо, још од античких времена ови појмови су у визуелним представама приказивани у женском обличју, што је усвојио и неокласицизам 19. века. Истовремено, епоху рађања националних покрета у Европи у ликовној уметности карактерисала је употреба лика жене као алегоријске персонификације нације, попут Маријане у Француској и Германије у Немачкој.
Сигурно је ове чињенице имао у виду и вајар Ђока Јовановић (1861−1953) када је 1912. године добио задатак да осмисли Медаљу за храброст Краљевине Србије, којом би се додатно подстакли морал и залагање бораца у Балканским ратовима. Ђока Јовановић је у том периоду већ урадио неколико представа Србије, које су утицале на ликовно решење Медаље за храброст. На споменику Косовским јунацима подигнутом у Крушевцу 1904. године, налази се алегорија Србије у виду жене на трону са мачем и ловоровим венцем у рукама. У згради Народне банке у Београду жена – Србија изведена је у форми бисте, а најмонументалнија представа Краљевине Србије у виду жене са заставом и круном, у моделу израђена још 1901, није никада постављена у јавни простор. Тек је њена реплика, под називом Краљевина Југославија постављена 1928. на крову зграде Министарства финансија.
Варијацију лика жене – алегорије Србије извео је Ђока Јовановић на аверсу Медаље за храброст, али ово решење није дуго било у употреби. Због протеста бораца који нису прихватали да лик жене симболише Србију и идеал храбрости, већ је наредне године Јовановић урадио другу Медаљу за храброст. Ову верзију медаље краси лик Милоша Обилића, а исто решење је остало у употреби и након Првог светског рата у Краљевини СХС / Југославији, тако да од 1913. године Храброст у Србији носи бркове и грифона на шлему.
Војислав Мартинов, виши кустос историчар
