Андреас Хадик, знаменита је личност за историју неколико земаља које су чиниле део Хабзбуршке монархије. Својим квалитетима и способношћу успео је да се, од нижег племића и заставника у хусарском пуку, знањем и вештином уздигне до царског маршала Марије Терезије и председника Ратног дворског савета у Бачу.
Основни подаци о предмету указују да је шешир припадао грофу Хадику, а да је у каснијем периоду у наслеђе остао Цркви пресветог срца Исусовог у Футогу. О месту, мајстору или радионици која га је израдила – нема података. Шешир је из друге половине XVIII века, власништво је римокатоличке Цркве пресветог срца Исусовог (1908) у Футогу. Шешир је годинама био чуван у црквеним просторијама, у неодговарајућим условима повећане влажности и температурним осцилацијама.
Шешир је сачињен од вуненог филца црне боје, са апликацијама израђеним златовезом. Наведени подаци, уводе нас у причу о разноврсним и различитим материјалима употребљеним за израду предмета – шешира, а уско везану и за разноврсне процесе деградације и пропадања, који су диктирали и третмане конзервације и рестаурације. На основу визуелних испитивања запажа се да је предмет затечен у веома лошем и оронулом стању. Вунени филц је временом постао нестабилан, крт и ломљив. Присутна је појава механичких оштећења, хоризонталних уреза који се одвајају од целине. Неки делови филца су недостајали, тканина шешира била је прљава, а по целој површини налазиле су се честице дубоко пенетиране прашине у структуру свих употребљених материјала. Као последица дугогодишњег негативног дејства светлости и прашине, на предмету су приметне хроматске промене, које су довеле и до структуралних промена вунених влакана, где је дошло до разградње макромолекулских ланаца унутар самих влакана. На свим аплицираним златовезним деловима, као и на цветним украсима, дошло је до процеса оксидације метала, као и до пуцања памучног конца којим су причвршћени за филц, због чега се златовезна трака великим делом одвојила од филцаног дела.
У жељи да се предмет сачува од даљег пропадања, у претходном периоду урађен је груб и неадекватан покушај интервенција који је привремено консолидовао предмет. Конзерваторско – рестаураторски третман урађен је у неколико фаза, међусобно одвојених. У првој фази конзервације извршен је третман дезинфекције и фумигације, самим тим и заштита од евентуалне нове појаве микроорганизама. У другој фази чишћења прво је било неопходно приступити рашивању целог предмета, свих украсних делова – рипсане свилене машне, гајтана са златовезним цветовима, дугмета, плетене жичане траке, и на тај начин омогућен је појединачни и детаљни третман свих делова. Трећа фаза односила се на нетекстилне делове. Четврта фаза рада односи се на аплициране текстилне делове. Након тога су уклоњени стари рестаураторски захвати, рашивањем, топљењем и омекшавањем адхезива. Пета фаза рада на овом предмету била је рестаурација вуненог филца на коме је био присутан већи број рупа (мањег и већег пречника), насталих временом услед деградације влакана и статике предмета, а поготово су биле приметне на спојевима и савијеним деловима. У даљем поступку урађена је и рестаурација трожичног гајтана, машне од свиленог рипса и златовезне траке.
На крају изведеног третмана конзервације и рестаурације, а по предложеном пројекту, урађене су реплике, а за њихову израду коришћене у основе од црног вуненог филца, док су сви детаљи ручно прављени и ушивани.
Процес конзервације можете погледати у ПоwерПоинт презентацији ОВДЕ.
