Коријандар* (Coriandrum sativum L.)
Коријандар је једногодишња ароматична и лековита биљка из породице штитарки (Apiaceae). Биљка је висока између 30 и 60 цм. Цвасти су беле, састављене од ситних цветова. Плод је округласт (шизокарп) – састављен од два симетрична, чврсто спојена мерикарпа, који се не одвајају ни кад плод сазри. Унутар плода налазе се канали у којима је етарско уље. Читава биљка, а нарочито зелени плодови неугодно миришу – на стенице (грчки κόρις = стеница). Осушени зрели плодови, међутим, имају веома угодан и јак ароматичан мирис. Имају љуткаст, а уједно сладуњав укус. Коријандар се углавном сеје у рано пролеће, у марту, а период од ницања до сазревања плодова траје 90–120 дана.
Коријандар је једна од најстаријих гајених зачинских биљака Старог света. Најстарији налази плодова коријандра за које се претпоставља да су коришћени као зачин потичу још из раног неолита, пре 8.000 година са подручја данашњег Израела. У античко доба плодови коријандра су се користили као лек против угриза од шкорпиона и змија! На основу досадашњих археоботаничких истраживања на римским локалитетима чини се да су током овог периода постојала четири основна зачина: коријандар, кумин (Cuminum cyminum L.), мирођија (Anethum graveolens L.) и чурукот (Nigella sativa L.). За време римског царства доступност зачинима је значајно повећана. Повећана употреба зачина у припремању јела је управо и обележила овај период. У средњем веку коријандар је служио као састојак љубавних напитака.
Данас се самлевени плодови коријандра употребљавају као зачин за кобасице, највише у Немачкој, али и у Италији (мортадела).
Александар Медовић, кустос – археоботаничар
* По речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске може и коријандер
