Круњачи за кукуруз, такозвани сандучари

У досадашњим причама, у оквиру рубрике „Буди одговоран према духу и телу“, посетиоци сајта Музеја Војводине су се упознали са различитим конструктивним типовима круњача за кукуруз, прикупљеним у збирци Музејског комплекса Кулпин. Остало је да се представе и такозвани сандучари. Код нас, у готово сваком пољопривредном домаћинству, они су се задржали у употреби све до данас. Међутим, увођење друге технологије убирања кукуруза, а то је универзалним житним комбајном, или како пољопривредници то називају „Универзалом“, довело је до тога да се сандучари полако избацују.

Од свих круњача за кукуруз у збирци, сандучари су најбројнији и до сада је прикупљено укупно њих петнаест. Од тога, пет је откупљено, док је десет поклоњено. Како бисмо још једном нагласили значај даровања предмета за музејске збирке, наведена су имена дародаваца. Дакле, то су: Гавра Керац из Новог Сада, Мирослав Јованов из Каћа, Петар Гајинов из Кулпина, Јан Тријашка из Бачког Петровца, Сава Мађаров из Зрењанина, Ковач Антал из Скореновца, као и струковно удружење инжењера пољопривредне технике из Новог Сада – Војвођанско друштво за пољопривредну технику (ВДПТ).

Овај конструктивни тип круњача за кукуруз је углавном индустријске израде. Код појединих сандучара из збирке је сачувана ознака произвођача, тако да су заступљени: „Счнеидер Фригyéс“ и „Зикмунд & Цомп.“, оба из Новог Сада, Осјечка љеваоница и творница стројева (ОЛТ), Осијек, „Кüхне Е.“, Мошон-Будимпешта, „Хофхерр-Счрантз-Цлаyтон-Шуттлеwортх“ (Х-С-Ц-С), Будимпешта-Кишпешт, и „Хофхерр-Счрантз“ (Х-С), Беч. Нажалост, на већини не постоји сачуван назив, са заштитним знаком, тако да није било могуће да се изврши њихова идентификација.

Само мањи део круњача посетиоци могу видети на сталној поставци Музејског комплекса Кулпин, док је већина смештена у депоу и чека на конзерваторско-рестаураторски третман.

Круњаче сандучаре најчешће опслужује један руковалац, који једном руком убацује клипове кукуруза у улазни отвор, док другом окреће ручицу замајца. Како би себи олакшали посао, пољопривредници их постављају испод отвора на таваници, како би клипови кукуруза, преко дрвеног корита, директно улазили у отвор за храњење.

У зависности од броја улазних отвора или такозваних отвора за храњење, круњачи сандучари се израђују у две основне конструктивне варијанте. Дакле, они могу бити са једним отвором, односно, једноструки и са два – двоструки. Код наших пољопривредника, убедљиво највише у домаћинствима су заступљени са једним отвором. Веома је битно нагласити да су обе конструктивне варијанте заступљене у збирци.

Круњачи сандучари, према начину погона, могу бити ручни и машински. У случају машинског, ременица се поставља на осовину замајца, чиме је погон остварен од електромотора преко ремена. Данас се у домаћинствима, код наших пољопривредника све више срећу круњачи на машински погон. Допуну ручног представља ножни погон, који се остварује преко система полуга, чиме се помаже лицу који окреће ручицу круњача. Са друге стране, има изведених решења круњача који су опремљени вентилатором, тако да се уз помоћ ваздушне струје односе нечистоће.

Круњач сандучар се састоји из следећих делова: сандук, улазни отвор или отвор за храњење, решетка, ручица, замајац, радни орган, тег и преносни механизам.

Рам сандука, са ногарима, израђен је од тврдог дрвета, најчешће букве. Први круњачи су са дрвеним сандуком, док савременији, са металним. За илустрацију реченог, Фабрика пољопривредних машина и прикључне опреме „Пољострој“, из Оџака, израђивала је модел „Бисер С“, код којег је он метални. Сандук се на подлогу ослања помоћу две попречне папуче, које имају могућност да се фиксирају, чиме се круњач учврсти. На њему читамо ознаку произвођача, састављену из назива, са заштитним знаком, а офарбан је у препознатљивој боји произвођача. Управо на основу свог изгледа, дакле, по сандуку, круњачи су добили назив.

На горњем делу сандука је постављен раван или испупчен поклопац и то на делу где је улазни отвор. Према материјалу израде, може бити или дрвен, или гвозден. Улазни отвор је израђен од ливеног гвожђа, са изливеним: или називом произвођача или бројчаном ознаком каталошког дела.

На доњем делу сандука се налази коса челична решетка по којој клизе шапурике и кроз излазни отвор доспевају на подлогу. Окруњена зрна кукуруза пропадају кроз њу и падају у корпу или у неку другу сличну посуду, која се постави испод ње.

За погон радног органа круњача служи ручица, са дрвеним рукохватом. Она је постављена на осовини једног од елемента радног органа и то концентрично озубљеног диска. Ради лакшег окретања служи замајац, са четири извијена паока, израђен од ливеног гвожђа. Он је постављен на осовини другог елемента радног органа и то ребрасто-купастог диска. На венцу замајца је најчешће изливен назив произвођача, док је на паоцима бројчана ознака каталошког дела.

Радни орган круњача чини покретан пар дискова, састављен из озубљеног и ребрасто-купастог, и непокретан језичак са косим ребрима, који је постављен на вертикалном носачу. Језичак је, пак, зглобно причвршћен за улазни отвор, а са доње стране за дугачку челичну шипку, са тегом. Код озубљеног диска, зупци на његовој површини су распоређени по концентричним круговима. Ребрасто-купасти диск је постављен на осовини замајца, док озубљени на осовини ручице. Клип кукуруза се круни у простору између дискова, при чему се помоћу тега притиска језичак, а тиме и клип. Иначе, тег има могућност померања по шипки и на њему је изливена бројчана ознака каталошког дела.

Преносни механизам круњача чини пар цилиндричних зупчаника, са правим зупцима, који се налазе или у унутрашњости сандука или изван њега. У другом случају, изнад њих је постављена заштитна лимена трака која спречава да не дође до озледа руковаоца. Један од зупчаника, и то гоњени, постављен је на осовини замајца, док други, погонски, на осовини ручице. Осовине се обрћу у лежајевима, који се налазе на попречним дрвеним пречкама бочних страница сандука. Помоћу њих су учвршћене ногаре круњача. Код неких изведених решења прикупљених круњача, преносни механизам чини зупчасти венац концентрично озубљеног диска и цилиндрични зупчаник, са правим зупцима.

За разлику од круњача са једним отвором, двоструки има масивнији дрвени сандук. Радни орган је потпуно идентичан као код једноструког, с том разликом што је озубљени диск двострано озубљен. Са друге стране, он је већег производног учинка, јер се истовремено могу уложити и крунити два клипа кукуруза.

Када представљамо круњач сандучар, вредно је навести произвођаче и то у Србији. Пре Другог светског рата, то су, поред осталих, били: Ливница гвожђа и фабрика машина „Фармер“ из Смедерева, а на простору Новог Сада – Машинска радионица „Счнеидер Фригyéс“, Творница машина и ливница гвожђа „Зикмунд & Цомп.“ и компанија Југословенско Хофхерр-Счрантз-Цлаyтон-Шуттлеwортх а.д. После Другог светског рата, производиле су их фабрике пољопривредних машина „Пољопривредник“ из Сомбора, „Змај“ из Земуна и „Пољострој“ из Оџака.

За илустрацију текста о круњачу сандучару, дата је реклама Ливнице гвожђа и фабрике машина „Фармер“ из Смедерева. Многим читаоцима је сигурно непознат овај произвођач. Међутим, уколико се каже „Смедеревац“ онда га готово сви знају, по надалеко чувеним емајлираним штедњацима на чврсто гориво, који су незамењиви, пре свега, у сеоским домаћинствима. Наиме, она је октобра месеца 1922. године била основана чешким капиталом, да би марта следеће године почела да ради пуним капацитетом. После Другог светског рата је национализована и од ње је 1949. формирана Метална индустрија „Милан Благојевић“. Производни програм пољопривредних машина, који је садржавао круњаче за кукуруз, сејалице за кукуруз, ветрењаче, сечке, геплове, пресе за грожђе, муљаче за грожђе, пумпе за воду, долапе за воду и друге, у потпуности је напуштен и она се преоријентисала на други производни асортиман.

Реклама Ливнице гвожђа и фабрике машина „Фармер“, Смедерево, часопис Пољопривредни гласник, бр. 21, Нови Сад, 1. XИ 1923.