Кукољ (Agrostemma githago L.)
„У сваком житу има кукоља” је стара народна изрека. Већ у праисторији је кукољ био верни пратилац једнозрне пшенице (Triticum monococcum L.). Током пар хиљада година кукољ се до те мере прилагодио свом домаћину да је почео да га опонаша. Наиме, зрна кукоља су сазревала кад и једнозрне пшенице. Зрна кукоља имају сличну величину и тежину као и зрно домаћина. То је значило да га је практично немогуће уклонити из пшенице просејавањем, али ни провејавањем. Са развојем земљорадње и успостављањем доминације обичне, меке пшенице на њивама у Европи, кукољ се са лакоћом прилагодио новом домаћину.
Кукољ је отрован. Главни отровни састојак у кукољу је сапонин. Ако има више од 2% кукоља у житу, брашно добијено од оваквог жита је горко и суво. Отровни састојци кукоља се знатним делом уништавају на високој температури. То значи да је хлеб мање отрован од брашна од којег је направљен. Још једна чињеница је утицала да тровања кукољем нису достизала историјске размере. У праисторији је било уобичајено да се самеље само оно жито које се тог дана и употребљавало. Тиме је било омогућено да се дневна мерица жита пре употребе детаљно „пребере”. Тамна семена кукоља су јасно видљива и могу се лако издвојити. Овај поступак је описан у бајци Баба Јага и Василиса Прекрасна: „Кад сутра одем, ти гледај да двориште почистиш, колибу пометеш, ручак зготовиш, рубље опереш, па у амбар поди, мерицу пшенице узми и од кукоља је очисти.”
Шта се дешавало са издвојеним кукољем? О томе можемо само спекулисати. Али, Јован Туцаков у својој књизи Лечење биљем наводи један интересантан податак. Код војвођанских сељака постојао је обичај да се „шуљак”, очинци, сво коровско семење које избаци вршилица, тријер и селектор да стоци. Ако има много кукоља, онда су га најчешће давали пастувима и биковима погрешно верујући да ће стока бити потентнија. Међутим, то што пастуви закрвављених очију ником нису давали да им се приближе није био резултат наводног афродизијског дејстава кукоља, како су то сељаци веровали, већ зато што су њиме били отровани.
Међутим, да није све тако црно у вези са кукољем указује и податак да се пред почетак Првог светског рата у Русији узгајала сорта кукоља од које се правила вотка. Наиме, семе кукоља, уколико се претходно третира под високим притиском водене паре, веома је хранљиво. Осим тога, кукољ је нашао своју примену и као биостимулатор у пољопривредној производњи.
Александар Медовић, кустос – археоботаничар
Powered by
