У уторак, 10. октобра 2017. године, у 12 сати, у Музеју Војводине, Дунавска 37, отвара се изложба Народног музеја Краљево “Култура сећања: ко не памти поново преживљава”.
Изложба „КУЛТУРА СЕЋАЊА: Ко не памти изнова проживљава“, чији су аутори Силвија Крејаковић и Сузана Новчић, виши кустоси Народног музеја Краљево, организована је поводом обележавања октобарске трагедије у Краљеву 1941. Изложба се бави управо начином на који памтимо и сећамо се овог догађаја, који је брутално променио историју града, структуру његовог становништва, али пре свега разорио личне и породичне животе.
Универзалност теме била је стога инспиративна за два одељења Народног музеја у Краљеву: Историјско одељење и Одељење историје уметности. Полазиште истраживања око културе сећања усидрено je у самом историјском догађају – стрељању цивилног становништва на највећем стратишту у Краљеву, у октобру 1941.
На изложби су представљени аутентичани трагови о „бившем животу“ страдалих. Са наратива преживелих талаца и породица које су изгубиле ближње и аутентичних историјских извора, изложба се усмерава на различита испољавања културе сећања о октобарској трагедији. Изложба поентира односе реалне, а довољно страшне димензије трагедије и комеморације, приликом којих се кроз политичке говоре политизовала прошлост. На изложби је представљена и мапа злочина и историјски подаци из истраживања о његовим жртвама, али и начини на који се прошлост меморијализовала.
Фокус изложбе усмерава се на радове уметника бивше Југославије инспирисане тежином трагедије. Слике које су признати уметници, међу којима Цуца Сокић, Миодраг Б. Протић, Максим Седеј, Воја Станић, Миха Малеш, Отон Полок и други поклонили седамдесетих година за планирани музеј у Спомен-парку, а који као скуп пројекат није заживео, чине јединствену збирку „Југословенски сликари за Спомен-парк“ у Уметничком одељењу Народног музеја Краљево. На изложби је презентовано 50 слика, графика и цртежа.
„Плакатиране наредбе немачке Команде места увеле су ванредно стање са преким судом у Краљеву од 15. октобра и истог дана, упериле цеви митраљеза у таоце из локомотивске хале: раднике, службенике и шегрте из краљевачких фабрика, железничаре, запослене у Општини, Среском начелству, служби поште и телеграфа, у Окружном и Црквеном суду, у Ратарској школи и Гимназији; у грађане рацијом покупљене из кућа, са улица и из градске болнице, под сумњом да су рањени на устаничким положајима… Истовремено су казнене јединице на низу мањих стратишта и на кућном прагу убијале мештане околних села.
Мапирани трагови нечовештва сачувани у историјским изворима, у пои-меничној евиденцији 2196 стрељаних талаца на губилишту у лагеру од 15. до 20. октобра 1941, говоре о личним, породичним, демографским губицима. Највећи број стрељаних талаца био је у најплодотворнијем животном и радном добу, између 25 и 55 година, али су међу жртвама биле и oсобе млађе од 18 година. Стога се посредне последице масовне одмазде у Краљеву сагледавају и у броју породица које су остале без хранитеља, у броју ратне сирочади, у разореној привреди и демографској статистици.
Краљево, као место запослења становништва различитог порекла, узраста, делатности, навика – у међуратном периоду, или као избегличко уточиште у рату – постало је њихово неумитно исходиште.“
(део из каталога изложбе Култура сећања: Ко не памти изнова проживљава).
