U prethodnoj priči, posetioci sajta Muzeja Vojvodine, u okviru rubrike „Budi odgovoran prema duhu i telu“, upoznali su se sa dvema konstruktivnim tipovima sečke za pripremanje silaže, direktno hranjenje domaćih životinja i pravljenje prostirke. Da podsetimo još jednom, reč je o sečki sa noževima na bubnju i diskosnoj sečki. U nastavku će se predstaviti nož za seno i slamu i sečka za stočnu repu.
Istraživačkim radom, za zbirku Alatke, mašine, oruđa i zanati Muzeja Vojvodine -Muzejski kompleks Kulpin, prikupljene su dve sečke za stočnu repu, odnosno jedanaest noževa za seno i slamu. Prema načinu izrade su zanatske (kovačko-kolarske) i industrijske, a prema vremenu izrade, potiču s kraja 19. i početka 20. veka, pa sve do Drugog svetskog rata. Sakupljeni su u Kulpinu, Đurđevu, Novom Sadu, Uljmi i Crepaji, dok za tri predmeta, nažalost, nema podataka. Vredno je istaći da je najstariji, nož za seno i slamu, čak iz 1888. godine.
Nož za seno i slamu
Nož za seno i slamu se koristio za pripremanje manjih količina slame za prostirku (pravljenje prostirke) kao i za seckanje sena (direktno hranjenje domaćih životinja).
Veoma je interesantan način kako se radilo ovim nožem. Naime, isecanje je počinjalo tako što se vilama odgrtao gornji, pokriveni sloj kamare sena ili slame. Snažnim pritiskom noge na dole vršeno je vertikalno odsecanje, a pomeranjem noža rukom horizontalno.
Ovaj konstruktivni tip noža je specifičan i razlikuje se od takozvanog „klasičnog“, odnosno konstruktivnog tipa sa dvokrakim nožem, koji izgledom liči na lastin rep. Naime, on je najčešće korišćen u poljoprivrednim domaćinstvima, tako da se danas može naći prilikom terenskog istraživanja i posete poljoprivrednicima. U prilog tome govori podatak da je ubedljivo najzastupljeniji u zbirci, jer ih, za sada, ima ukupno deset.
Radni organ predstavlja masivan nož sankastog oblika, na čijoj leđnoj strani je utisnuta oznaka „Schutzmarka No 11600“. Gornjim krajem je polugom pričvršćen za nosač, a donjim zglobno za njega. Masivan nosač, dužine 950 mm i širine 50 mm, na gornjem delu se završava ručicom. Poluga se postavlja u jedan od tri otvora na nosaču, čime se na taj način podešava ugao sečenja, a samim tim i aktivna dužina noža. Podešeni položaj se fiksira zavrtnjem, sa leptirastom navrtkom. Za oslanjanje noge rukovaoca prilikom rada služi oslonac.
Nož za seno i slamu (inv. br. 206), foto: Filip Forkapić
On je proizveden krajem 19. veka i koristio se u poljoprivrednom domaćinstvu Jovana U. Ostojića, iz Uljme. Poklonjen je novembra meseca 2004. godine. Kako bismo još jednom naglasili značaj poklanjanja predmeta za muzeje, navedeno je ime darodavca. On se zove Radovan Bešina, meštanin ovog južnobanatskog sela. Prema njegovim rečima, u periodu od 1895. do 1905. sreće se u familiji Ostojić, koja je u to vreme bila imućna i smatrana jednom od najbogatijih.
Nož za seno i slamu posetioci mogu da vide na stalnoj postavci Muzejskog kompleksa Kulpin.
Sečka za stočnu repu
Sečka za stočnu repu se prvenstveno koristila za seckanje stočne repe, ali je mogla da se koristi i za krtolaste plodove (stočni krompir), korenaste plodove (stočna mrkva i drugo) i voće (jabuka i drugo), na individualnom, sitnom posedu. Malog je proizvodnog učinka. Prema konstruktivnom tipu, pripada grupi sečki sa noževima na disku ili diskosnoj sečki. Potrebno je napomenuti da se i danas nalazi u upotrebi u pojedinim poljoprivrednim domaćinstvima, ali najviše kod takozvanih „vikendaša“, za seckanje, pre svega, jabuke ili, pak, nekog drugog voća, radi pečenja rakije.
Osnovu konstrukcije sečke predstavlja masivna drvena ramska konstrukcija, sa četiri nogara kojim se oslanja na podlogu. Na njenom gornjem delu je postavljen čelični pravougaoni ram, sastavljen iz „L“ profila, koji nosi delove sečke.
Hrana koja se secka se stavlja u usipni koš, izrađen od pocinkovanog lima. Na njegovoj spoljnoj strani su utisnute oznake – „REPUS“ i „Pat. Br.9613“. Ima oblik obrnuto-zarubljene kupe.
Radni organ sečke predstavljaju dvadeset četiri noža, raspoređeni po koncentričnim krugovima na vertikalnom disku, od čeličnog lima. Oni su oštri samo sa jedne njegove strane i to prednje. Oblika su takvog da izgledom liče na riblju krljušt, sa polukružnim otvorima. Dužina seckanja, odnosno dužina komadića odsečene hrane ili takozvanog rezanca se ne može podešavati. Disk, sa noževima, smešten je na donjem delu usipnog koša. On je pomoću četiri čelične trake pričvršćen za vodoravnu osovinu ručice, sa drvenim rukohvatom (nažalost nedostaje), koja se, pak, obrće u ležajevima postavljenim na čeličnom ramu. Pogon sečke je ručni. Zaštitna traka od čeličnog lima, polukružnog oblika, postavljena je iznad diska i ima ulogu da štiti rukovaoca da ne dođe do ozleda prilikom rada.
Izrezani komadi stočne repe ili neke druge hrane izlaze iz sečke kroz otvor na donjem delu usipnog koša i preko kose drvene sabirne ravni se sakupljaju u odgovarajućoj posudi, postavljenoj ispred nje. Na bočnim stranama su postavljeni graničnici od čeličnog lima.
Sečka za stočnu repu „REPUS“ (inv. br. 102), foto: Filip Forkapić
Sečka za stočnu repu je industrijske izrade i proizvedena je u prvoj polovini 20. veka. Drugih podataka o njoj nema, kao što su, na primer: način nabavke, istorijat predmeta i drugi.
Nažalost, sečku za stočnu repu posetioci Muzejskog kompleksa Kulpin ne mogu da vide. Ona je smeštena u depou i čeka na konzervatorsko-restauratorski tretman.
Već je u tekstu navedeno da na sečki postoji slovna oznaka „REPUS“, tako da ostaje da se istraži, da li se radi o nazivu proizvođača ili, pak, o modelu sečke. Ovim putem upućujemo otvoren poziv čitaocima da nam pomognu u identifikaciji proizvođača.
Filip Forkapić, dipl. ing. poljoprivrede, viši kustos
