Bombardovanje SR Jugoslavije (24. marta – 8. juna 1999) - Музеј Војводине

Bombardovanje SR Jugoslavije (24. marta – 8. juna 1999)

24.06.2021. | Budi odgovoran prema duhu i telu

Kućište navigacionog kompjutera krstareće rakete GBU-109 „Tomahawk“
ispaljene na nastavni centar „Marko Peričin-Kamenjar“ 24. marta 1999.

Navršava se 21 godina od vojne akcije bez presedana u istoriji ratovanja, kada se gotovo ceo ogroman vojno-politički savez okomio na jednu malu državu koja nije izvršila agresiju na druge zemlje.

Čelni ljudi albanske dijaspore (mnogi od njih su bogatstvo stekli kriminalom) uspeli su da za svoje ciljeve pridobiju deo američkih i zapadnoevropskih političara. Taj cilj je bio jasan – stvaranje Velike Albanije. Prvi korak ka tom cilju bilo je otcepljenje Kosova od Srbije. U tu svrhu je stvorena i opremljena gerilsko-teroristička organizacija, tzv. „Oslobodilačka vojska Kosova“ (OVK), koja je 1998. otpočela oružanu pobunu.

Transparent sa protesta. Autor: Svetozar Pajić, akademski slikar

Nakon što je OVK u okršajima sa snagama bezbednosti SRJ pretrpela ozbiljne gubitke, stupila je na scenu zapadna diplomatija. Specijalni izaslanik SAD Ričard Holbruk, tadašnji američki ambasador u UN, potpisao je sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem 13. oktobra 1998. sporazum kojim je formirana Kosovska verifikaciona komisija. Na čelu te komisije bio je američki diplomata i bivši agent CIA Vilijem Voker.

Kada su snage bezbednosti razbile jednu jedinicu OVK u selu Račak 15. januara 1999. Voker je odmah počeo da tvrdi kako je tu izvršen masovan zločin nad civilima. U selo je došao tim forenzičkih stručnjaka na čijem je čelu bila finska lekarka Helen Ranta. Komisija je 17. marta objavila nalaz koji je potvrđivao Vokerove stavove. Kasnije je Ranta u više navrata izjavila da su nalazi uputili na sasvim suprotan zaključak i da je izveštaj od 17. marta objavljen po Vokerovom naređenju./p>

Transparent sa prvog protesta nakon rušenja Varadinskog mosta. Autor: Vladimir Popović, srednjoškolac

U međuvremenu je 6. februara počela konferencija u Rambujeu. Na njoj je traženo političko rešenje krize. Predloženi dokumenti su nekoliko puta menjani, uglavnom zbog neprihvatanja Albanaca i Amerikanaca, da bi bili završeni 19. marta, usvajanjem rezolucije koja je tražila razmeštaj NATO trupa na celoj teritoriji SRJ i potpuno povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Rezoluciju nije potpisala jedino delegacija SRJ.

Konferencija je po mnogima bila samo izgovor za donošenje već pripremljene odluke o napadu. A da bi se opravdao napad na državu koja nije izvršila agresiju na drugu državu, međunarodno pravo je „obogaćeno“ terminom „vojna intervencija radi sprečavanja humanitarne katastrofe“.

Napad je počeo 24. marta uveče. Iako je razlog za njega bilo Kosovo, prve mete bile su u Vojvodini: vojni aerodrom u Somboru i nastavni centar policije „Marko Peričin-Kamenjar“ u Novom Sadu.

Fragment železničke šine za Žeželjevog mosta nađen na krovu objekta Muzeja Vojvodine u Dunavskoj 37

Tokom aprila Novi Sad je izgubio sva tri mosta. Prilikom rušenja Varadinskog mosta, u zoru 1. aprila, delovima projektila „Tomahavk“ oštećen je i objekat Muzeja Vojvodine u Dunavskoj 37, što je bilo prvo oštećenje jednog objekta kulture u ratnim dejstvima u Evropi posle Drugog svetskog rata. Na području Vojvodine je, računajući novosadske, srušeno ili oštećeno 10 mostova, a u celoj državi oko 50.

Koristeći rastegljivi termin „legitimni vojni cilj“ NATO avijacija je sistematski razarala putnu i železničku infrastrukturu, elektromrežu, fabrike, uključujući i one bez iakakve namenske vojne proizvodnje, obuhvatajući čak i škole. Pored konvencionalnih, korišćene su i bombe sa osiromašenim uranijumom, kao i kasetne bombe, od kojih se širom Srbije ginulo godinama.

Posebno je sistematski razarana naftna industrija. Novosadska rafinerija je bombardovana 12, a pančevačka 6 puta. Izgorele su stotine hiljada tona nafte i naftnih derivata, sa trajnim zdravstveno-ekološkim posledicama. Prema podacima Crvenog krsta Srbije, broj umrlih od raka, naročito onih oblika raka vezanih za izloženost povišenoj radijaciji, gotovo se udvostručio, dostigavši 2018. cifru od 36.000.

Po prvi put u istoriji na meti su se našle i medijske kuće, i to ne samo prenosni sistemi i TV-tornjevi, već i objekti. U rano jutro 26. aprila srušena je zgrada TV Beograd, a 3. maja (na svetski dan slobode medija) i zgrada TV Novi Sad na Mišeluku, obnovljena prošle, 2020. godine.

Sve ovo je izazvalo proteste širom zemlje. Ljudi su se sakupljali, prvo spontano, a zatim i organizovano, da manifestuju protiv ovog protivpravnog oružanog nasilja. U Novom Sadu su mesto okupljanja postale ruševine Varadinskog mosta.

U takvim prilikama je tadašnje rukovodstvo Muzeja Vojvodine, sa dr Ljubivojem Cerovićem (1934-2915) na čelu osetilo istorijski trenutak i uputilo apel građanstvu da u muzej donosi na poklon predmete vezane za bombardovanje i proteste protiv njega. Na taj način je sakupljeno oko 80 predmeta, nekoliko plakata, veći broj letaka i štampe i veliki broj fotografija, kako onih koje su napravili građani, tako i onih eminentnih fotoreportera.

Prošle, 2020. godine, Muzej Vojvodine je priredio izložbu na kojoj je izložen veći deo kolekcija trodimenzionalnih predmeta i dokumenata, kao i izbor fotografija vezanih za te tragične dane.

Dr Predrag Bajić, viši kustos – istoriča
Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja