Dren (Cornus mas L.) – nezamisliva veza Aleksandra Velikog i Marka Kraljevića

02.10.2023. | Arheobotanička bašta

Dren (Cornus mas L.)

 

Teško da postoji biljka o kojoj kola tako veliki broj istorijskih priča. Ne samo da je srpski junak iz narodnih epskih pesmama, Marko Kraljević, nebrojano puta širom školskih učionica cedio suvu drenovinu, već je i Aleksandar Veliki, navodno, zbog drena ušao u istorijske knjige, a da mi toga nismo svesni.

Dren je grmoliki žbun ili malo drvo koje rađa mesnate, jestive, crvene plodove u obliku masline. Obično naraste do 3–4 m u visinu, ali može da bude i viši, 5–7 m. Ima kratko deblo i okrulasto-piramidalnu krunu. U Srbiji je rasprostranjen na celoj teritoriji, pretežno u hrastovim (Mratinić and Kojić 1998), ali i bukovim i grabovim šumama (Milošević et al. 2022). Generalno gledano, ali i iz ličnog iskustva, sporo raste. Nije veoma konkurentan i stoga se retko nalazi u spratu žbunja. Uglavnom se nalazi na toplim, suvim, sunčanim, povremeno polusenovitim mestima u stepskim šumama ili suvim šumama. Sa povećanjem pritiska sene, vrsta raste ukoso prema svetlosti. Kora drena je ispucala i podseća na kožu krokodila (Dörken 2010). Od jednog cvetnog pupoljka formira se štitasta cvast od 10–23 žutih cvetova. Dren cveta rano, u drugoj polovini februara.

 

Sl. 1. Dren raste natenane. Nije mnogo narastao od 2017.

 

Sl. 2. Cvetni pupoljci su krupni, okruglasti i spremni već početkom novembra.

 

Sl. 3. Ako već ne voli brzo da raste, onda voli da bude prvi u cvetanju. Snimljeno u Arheobotaničkoj bašti krajem februara 2023.

 

Skoro svi delovi biljke su upotrebljivi, a pre svega njeno drvo. Ono je veoma tvrdo, teško, ali ujedno i elastično i dugovečno (Šilić 1990). Vekovima je cenjeno za izradu oružja. Suvo drvo ima veliku gustinu, oko 0,95 g/cm3. Zbog toga navodno ne pluta na površini vode. Ovo smo proverili u ad hoc eksperimentu uz prisustvo dva svedoka. Grana, doduše tek odsečena sa drveta drena u Arheobotaničkoj bašti je potonula u kofi punoj vode „kao olovo“. Poređnja radi, gustina drveta graba (Carpinus betulus), komercijalno korišćenog drveta sa najvećom gustinom,  iznosi 0,74 g/cm3, a hrasta (Quercus sp.) 0,64 g/cm3. Jedino drvo, odnosno grm, koje je među 48 ispitanih vrsta u eksperimentu tvrđe od drena je ― da čovek ne poveruje ― jorgovan (Syringa vulgaris). U prošlosti, na primer, dren je sađen u šumama kako bi se obezbedio izvor veoma tvrdog drveta (Kolář et al. 2019).

 

Sl. 4. Drvo drena tone kao olovo u vodi.

 

Upravo gustina drveta drena, od koje potiče njegova tvrdoća, opisana je u narodnoj pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija:

… Veli Marko caru čestitome:
,,Donesi mi suve drenovine
sa tavana od devet godina,
da ogledam može li što biti”.
Doneše mu suvu drenovinu,
steže Marko u desnicu ruku,
pršte drvo nadvoje, natroje;
al’ iz njega voda ne udari:
„Bogme, care, jošte nije vreme”.
Tako stade jošte mjesec dana,
dok se Marko malo ponačini.
Kada viđe da je za mejdana,
onda ište suvu drenovinu.
Donesoše drenovinu Marku:
kad je steže u desnicu ruku,
pršte pusta nadvoje, natroje,
i dv’je kaplje vode iskočiše.
Tada Marko caru progovara:
„Prilika je, care, od mejdana”…

 

Slika 5. Kralj Marko Mrnjavčević. Freska na južnom zidu Crkve Svetog Dimitrija u Markovom manastiru kod Skoplja (1376‒1377) (izvor: Vikipedija)

 

U antičkoj Grčkoj, drvo drena se smatralo jednim od najvrednijih. Od njega su se pravila bacačka koplja za lov, kao i ratna koplja. Na osnovu pisanih zapisa drenovina se koristila za pravljenje kopalja najkasnije od sedmog veka p. n. e. Drenovina je bila toliko cenjena za izradu kopalja da je naziv drveta u pesmama upotrebljavan kao sinonim za koplje u četvrtom i trećem veku pre nove ere. Sarisa koplje, dvoručno koplje dužine 5,5 m, a teško 5,5–6,5 kg koje je koristila makedonska falanga pod Filipom Makedonskim i Aleksandrom Velikim bilo je izrađeno od drenovine. Drvo drena je, uprkos tome što je korišćeno za koplje ove dužine, moglo da izdrži svoju težinu. Bilo je i dovoljno čvrsto te kopljište nije moralo da bude većeg prečnika (do 3,5 cm) da bi se izbalansirala težina njegove dužine. Međutim, i dalje je zadržavalo svoju elastičnost. Makedonska konjica je koristila drugu vrstu koplja – ksiston. Bilo je kraće, između 3,5 i 4,25 m. Čuveni mozaik u Pompeji prikazuje Aleksandra Velikog kako ga drži u jednoj ruci.

 

Sl 6. Aleksandar Veliki u ruci drži koplje od drenovine (izvor: Vikipedija).

 

Nedavno rađena studija muzejskih predmeta izrađenih od drveta u Austriji otkrila je mnoge zanimljive pojedinosti (Klein et al. 2016). Drenovina se koristila za izradu predmeta koji poseduju visoku udarnu čvrstoću. Drvo se pokazalo izvrsno i u situacijama kada je bilo potrebno da se smanje vibracije. Osim toga drvo pruža stabilnost kod predmeta većih dimenzija. Korišćeno je za izradu ručki alata, za prečke merdevina, za predmete u tekstilnoj industriji, na primer, kao tkalački šatl ili za udarne alate kao što su čekić ili mlatilica za žito. Još jedan deo drveta drena zaslužuje pažnju. Radi se o kori koja se od najranijih veremena koristila za izradu užadi. Najslavnije uže, odnosno čvor napravljn od ovog užeta je opisao Arijan u Aleksandrovoj anabazi iz 2. vek n. e.:

… ko god je mogao da olabavi konopac kojim je bio vezan jaram kola, bio je predodređen da bude vladar Azije. Konopac je bio napravljen od kore drena, a čvoru se nije video ni kraj ni početak.

 

Sl. 7. Romantična predstava Aleksandra Velikog kako preseca Gordijev čvor, Žan-Simon Bertelemi, oko 1767. (izvor: Vikipedija)

 

Arijan je ovu priču preuzeo od Aristobula iz Kasandreje, inženjera na Aleksandrovom dvoru. Njegovo delo o Aleksandru je nažalost izgubljeno. Za razliku od Arijana i Plutarha, koji su koristili njegovo delo, Aristobul ima nešto prizemniju priču o Aleksandru i čvoru. Aleksandar je zapravo veoma jednostavno uspeo da reši do tada nerešivi problem ― izvukao je klin kojim je jaram pričvršćen za rudu i tako oslobodio jaram, podvig za koji je legenda tvrdila da ga može učiniti samo vladar Azije (Albaladejo Vivero 2020). Međutim, ne priliči jednom Aleksandru Velikom ovako „mekani“ potez; danas bi rekli ne uklapa se u imidž brutalnog vojskovođe. On mora da se „slika“ na Harli Dejvidsonu, a ne na električnom trotinetu. Zato je i danas mnogo prihvaćenija priča o presecanju čvora. Ali, za nas ostaje bitno da je kanap napravljen od korena drena.

Drvo drena se koristilo za izradu muzičkih instrumenata. Kaval je narodni duvački instrument rasprostranjen u Turskoj i na Balkanu . Otvoren je sa obe strane cevi i izrađen od jednog komada drveta. Drvo koje se koristi za izradu kavala kod nas je obično jasen, međutim Bugari se „kunu“ u drenovinu.

Plod je crvena (avgust–septembar) viseća koštunica (drenjina), duga oko 12 mm i 5 mm široka, promenljivog, uglavnom elipsoidnog oblika (Šilić 1990). Dioskorid u svom delu De materia medica u prvom veku nove ere navodi da je plod jestiv, ali opor ― dobar je za prekomerno pražnjenje creva i dizenteriju, bilo da se pomeša sa sapom (sirupirano mlado vino) ili jede sa mesom. Za razliku od žira, čini se da se dren nije smatrao „hranom u gladnim godinama“. Galen, grčki lekar u rimskom carstvu navodi da su drenjine, kupine, žir i plodovi jagode tradicionalna hrana među onima koji žive na selu, dok plodovi ostalog drveća i žbunja nisu. Dioskorid pominje da su se drenjine kiselile i jele kao masline. Ovaj način konzumiranja se održao sve do skora u Italiji, na jugu Francuske, ali i Nemačkoj (Hallier 1886; Grlić 1990). Tamo su se brali nepotpuno zreli plodovi i potom konzervirali u slanoj vodi u koju je dodat komorač i potom jeli (Grlić 1990).  U Nemačkoj su kuvali plodove sa šećerom i sirćetom i tako konzervirali, a potom dodavali jelima od testa i krompira (Hallier 1886). Italijanski protestant Đakomo Kastelvetro 1614. godine smatra da je drenjina dobra za jelo u jesen, ali ne smatra da je to ozbiljno voće, zaključivši da je više za trudnice i malu decu nego za odrasle muškarce (Castelvetro and Riley 2012). Rimski pesnik Ovidije pominje plodove drena u Metamorfozama dok opisuje tzv. Zlatno doba. U klasičnom periodu drenjine su bile možda najpoznatije kao hrana za svinje kao što je opisano u  Homerovoj Odiseji: Sada im je Kirka bacila da jedu žireve hrasta i crnike i plodove drena, kakve uvek jedu svinje koje spavaju na zemlji. Dok ne sazru imaju oporo i kiselo meso, a u punom zrenju kad smekšaju i postanu tamnocrvene i počnu same da opadaju poprimaju slatkast ukus (Grlić 1990). Tada se meso lakše odvaja od koštice. Pecaroši znaju da je  meso zrele drenjine izvrsan mamac za ribe (Hallier 1886). Čak se i koštice mogu iskoristiti. Ceđenjem se dobijalo ulje.

 

Sl. 8. Plodovi se skrivaju u gustoj krošnji već početkom maja.

 

Sl. 9. Iako su 1. avgusta 2023. plodovi bili crveni, nisu bili još zreli.

 

 

 

Plod i drugi delovi drena, poput lista, cveta i kore koriste se u tradicionalnoj medicini za lečenje raznih bolesti (Hosseinpour-Jaghdani et al. 2017). Kora drena leči, navodno groznicu. Odvar od kore se koristi za lečenje malarije, jačanje želuca i za gašenje žeđi, a cvetovi ove biljke koriste se u lečenju dijareje. Zreli plodovi drenjine propisuju se kod poremećaja varenja i izlučivanja, ali i za poboljšanje funkcije jetre. Filagrije Epirski, lekar u 3. veku, zapisao je recept za pravljenje leka prijatnog ukusa (Dalby 2003). Još krajem 19. veka u Nemačkoj se od suvog lišća spravljao čaj prijatnog ukusa (Hallier 1886). Da se i kod nas ceni dren kao tradicionalno medicinsko sredstvo ne treba trošiti puno reči. Dovoljno je samo pomenuti narodnu izreku zdrav kao dren. Borisav Stanković je u svom delu Đurđevdan opisao detalj koji se vezuje za praznik: Jer ko se tada — na Đurđevdan, ujutru, pre sunčeva izlaska — okupa, biće cele godine zdrav ko dren, čije lišće, tada nabacano, pliva po vodi…

Kad je neka biljka u narodu cenjena ume da se i preceni, pa čak i u ozbiljnijoj literaturi. Često joj se pridodaju, sasvim neopravdano, zasluge za neke „istorijske činjenice“. Tako čovek može da naleti na podatak da je npr. Trojanski konj napravljen od drveta ove biljke. Naravno, pod uslovom da su Trojanski konj, ili pak Troja zaista i postojali.  Dren samoniklo raste u Turskoj – pa čak i u okolini današnjeg grada Čanakale pored koga se nalaze ostaci „drevne Troje“ (Taş et al. 2023). Međutim, dren je ovde  više nalik grmu i ne nalazi se toliko često u prirodi. Teško da bi se toliki broj drvetā, i to nakon desetogodišnje opsade, našlo da bi se sagradio grandiozan konj. Nedaleko od Troje se nalazi planina Ida (Dörken 2010). Na njoj raste, nordmanova, odnosno kavkaska jela (Abies nordmanniana ssp. equi-trojana). Ime podvrste sugeriše da bi zapravo ona bila pravi kandidat za izradu konja. Mnogo više od samog imena govori činjenica da ovog drveta ima u izobilju.

 

Sl. 10. Poprečni presek ugljenisane koštice drenjine sa lokaliteta Hisar kod Leskovca iz 13. veka pre nove ere (Medović 2012)

 

Arheobotanički su dokumentovani nalazi drenjine još iz mezolitskog perioda kod nas, odnosno potiču sa sredine sedmog milenijuma. Na arheološkom lokalitetu Vlasac u Đerdapskoj klisuri pronađene su uljenisane koštice drenjine u grobovima sa spaljenim ljudskim ostacima (Filipović et al. 2020). Istraživači veruju da su drenjine u simboličnom ritualnom obredu prvo pojedene, a potom koštice odložene u vatru, kao dar mrtvima, i tako postale deo groba. Ugljenisani ostaci drenjine se pronalaze veoma često na arheološkim lokalitetima, čak i kad se radi o fragmentima koštice. Veoma lako se prepoznaju. Mnogo manje je dokaza upotrebe drveta drena na arheološkim lokalitetima, ali to više leži na istraživačima koji mnogo ređe analiziraju „ćumur“. Doduše, nemoguće je razlikovati drvo drena od drveta takođe široko rasprostranjenog grma pasdrena (Cornus sanguinea) (Schweingruber 1990). Njegove okrugle koštunice smatraju se otrovnim. Teško da ćete umreti od njih, ali vam sigurno neće biti dobro ako ih konzumirate.

 

Aleksandar Medović, arheobotaničar

 

 

 

Literatura

  • Albaladejo Vivero M (2020) Aristobulus of Cassandreia: An Engineer at the Court of Alexander the Great. In: Myrdal E (ed) South Asian Archaeology and Art 2014. Dev Publishers & Distributors, New Delhi, pp 99–114
  • Castelvetro G, Riley G (2012) The fruit, herbs and vegetables of Italy: an offering to Lucy, Countess of Bedford. Prospect Books, Totnes, Devon
  • Dörken V (2010) Pflanzenporträt: Cornus mas – Kornelkirsche (Cornaceae). Jahrbuch des Bochumer Botanischen Vereins 1:213–215
  • Filipović D, Akšić MF, Zagorac DD, Natić M (2020) Gathered fruits as grave goods? Cornelian cherry remains from a Mesolithic grave at the site of Vlasac, Danube Gorges, south-east Europe. Quaternary International 541:130–140. https://doi.org/10.1016/j.quaint.2019.10.018
  • Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb
  • Hallier E (1886) Flora von Deutschland. Verlag von Fr. Eugen Köhler, Gera-Untermhaus
  • Hosseinpour-Jaghdani F, Shomali T, Gholipour-Shahraki S, et al (2017) Cornus mas: a review on traditional uses and pharmacological properties. Journal of Complementary and Integrative Medicine 14:. https://doi.org/10.1515/jcim-2016-0137
  • Klein A, Bockhorn O, Mayer K, Grabner M (2016) Central European wood species: characterization using old knowledge. J Wood Sci 62:194–202. https://doi.org/10.1007/s10086-015-1534-3
  • Kolář T, Gryc V, Mayer K, et al (2019) Wood species analysis of traditional hand-operated spinning wheels from Central Europe. IAWA Journal 40:92–105. https://doi.org/10.1163/22941932-40190223
  • Medović A (2012) Late Bronze Age Plant Economy at the early Iron Age Hill Fort Settlement Hissar? RMV 105–118
  • Milošević T, Milošević N, Simović S, et al (2022) Diversity among native Serbian cornelian cherry (Cornus mas L.) accessions: An ideal plant for sustainable cultivation, source of antioxidants and functional food. Scientia Horticulturae 306:111450. https://doi.org/10.1016/j.scienta.2022.111450
  • Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd
  • Schweingruber FH (1990) Mikroskopische Holzanatomie: Formenspektren mitteleuropäischer Stamm- und Zweighölzer zur Bestimmung von rezentem und subfossilem Material = Anatomie microscopique du bois = Microscopic wood anatomy, 3. Aufl. Flück-Wirth [in Komm.], Teufen
  • Šilić Č (1990) Atlas drveća i grmlja, 4. izd. Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo, Beograd
  • Taş A, Gündoğdu M, Özer G (2023) Molecular and agromorphological characterization of Cornus mas L. genotypes in the flora of Turkey. Genet Resour Crop Evol 70:639–654. https://doi.org/10.1007/s10722-022-01452-0
Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar