Tragovi popravki na keramičkim posudama sežu daleko u prošlost. Zbog svojih svojstava, keramičke posude su sklone lomljenju, pucanju i drugim vidovima oštećenja, te je oduvek postojala potreba za osmišljavanjem načina na koji im se može produžiti životni vek. U najvećem broju slučajeva, funkcija posude bi nakon popravke bila promenjena.
Od neolita do našeg vremena, prisutni su različiti vidovi intervencija na oštećenim i polomljenim posudama. Najčešće su fragmenti izbušeni i međusobno spojeni nekim organskim materijalom poput kožne vrpce ili kanapa. U kasnijim periodima, kada je upotreba metala zaživela u većem obimu, izbušeni komadi povezivani su bakarnom žicom. To nam je poznato na osnovu nalaza žice in situ na pojedinim fragmentima antičke keramike. Tokom praistorije su se menjali alati za bušenje rupa i materijali za vezivanje polomljenih delova, ali princip se nije menjao. Pri ivicama fragmenata posude, bušene su rupe kroz koje je provlačena vrpca ili metalna žica kao spojnica, koja je držala komade zajedno.
Kao sredstvo za lepljenje, još u neolitu Bliskog Istoka, zabeležena je upotreba bitumena. On se često koristio u kombinaciji sa prethodnom metodom popravke, naročito kada je bilo potrebno da posuda bude koliko-toliko vodonepropusna. Bitumen se koristio na širokom prostoru i u kasnijim epohama.
Ponekad se sa popravkama u prošlosti odlazilo i korak dalje, tako da su se umesto nedostajućih originalnih fragmenata umetali fragmenti drugih posuda, što možemo smatrati nekim vidom restauracije.
Razlikujemo popravke na posudama, koje su izvedene tako da ne budu previše uočljive i one kod kojih se nije vodilo računa o tome da li će „konzervacija“ biti vidljiva. Tako možemo izvesti i zaključak da je sekundarna upotreba posude čija je popravka previše očigledna, čisto utilitarna i neestetska.
Popravljena posuda mogla je predstavljati veoma vredan predmet koji je upravo zbog svoje vrednosti ponovo sastavljen. Sa druge strane, moguće je da je posuda sastavljena žicom, materijalom koji je u određenim periodima bio skuplji od same posude, imala čak i veću vrednost nego što je to bio slučaj pre lomljenja. Ono što je izvesno jeste to da su posude, koje su služile za držanje tečnosti ili kuvanje, retko mogle ponovo da vrše istu funkciju.
Brojni su slučajevi konzervacije i restauracije u modernom dobu, koje su uklanjale i pokrivale stare popravke iz vremena sekundarne upotrebe posude. Tek se u novije vreme više pažnje obraća na stare popravke, njihov fizički izgled, odnosno trag koji ostavljaju na predmetu, kao i na kulturnu biografiju predmeta.
U zbirkama Muzeja Vojvodine nalazi se veliki broj posuda sa tragovima drevnih popravki. Za primer su odabrane dve posude iz različitih perioda prošlosti.
Jedna eneolitska posuda, koja pripada kostolačkoj kulturi, sa nalazišta u Titelu i jedan srednjovekovni lončić 7-8. veka iz Horgoša. Na ovim primerima je uočljivo da se u različitim periodima razmišljalo na veoma sličan način, ali je korišćen različit materijal za vezivanje fragmenata. U prvom slučaju je to morao biti neki organski materijal, jer upotreba metala još nije zaživela u tolikoj meri, dok u drugom slučaju osim organskog materijala u obzir dolazi i metalna žica.
Posuda kostolačke kulture iz Titela
Lonac 7-8. veka iz Horgoša
Marija Ćuković, konzervator za keramiku
