Memento mori…
Koliko puta ste prošli pored spomenika – skulpture, biste na postamentu, letimično ga pogledavši, pomislivši: sledeći put ću zastati da vidim o čemu se radi? Oko nas je mnoštvo spomenika, koji su tu da nas na nešto podsete, da nam nešto saopšte… samo, šta? Svakodnevno se bavimo živim ljudima, uglavnom daljima ili potpunim neznancima… Imaju li nas čemu naučiti ljudi kojih odavno više nema, o kojima nemušto pričaju isprani kamenovi, koji mirno stoje iščekujući da ih primetimo?
Da li tako stoje stvari u našim životima? Jesmo li spremni da vidimo samo ono čime nam se maše pred nosom, što nam se prodaje, servira – dok tolike stvari prolazimo nemajući strpljenja da im se posvetimo. Da li smo sposobni da doživimo samo ono što nam se podastre, naturi? I kakve vrednosti imaju takve stvari? Kakve ideale nude i prodaju današnji idoli, ljudi, koji će, na kraće ili duže, biti pamćeni?
I kako bi izgledao vaš spomenik – pravi, izrađen od kamena, ili, pak, neka njegova buduća forma – u vidu vaše Fejzbuk stranice zapečaćene postmortem, recimo, i na koji način bi trebalo da svedoči o vašem nekadašnjem postojanju? O čemu biste želeli da govori nekom budućem čoveku, potpunom neznancu? O tome čime ste se bavili i šta ste time postigli, ili o vrednostima koje su vam bile od značaja, o spoznajama do kojih ste došli…? Da li, osim potvrde da smo nekada postojali, bivstvovali, spomenici mogu da služe još čemu? Šta bismo njima još mogli zaveštati generacijama koje dolaze? Ili su naši spomenici samo svedočanstvo večite iste ljudske taštine, neutaživog poriva da se ostavi traga i bude poznat i poštovan?
Ukoliko ste nekada prošli trotoarom Dunavske ulice, ispred broja 35, mogli ste doživeti baš to što stoji na početku teksta, jer su vas, iza stare ograde od kovanog gvožđa, sa travnjaka dvorišta Muzeja Vojvodine gledali rimski spomenici iz Antičke epigrafske zbirke muzeja. O čemu ovi spomenici pričaju, pročitajte u narednom periodu, u člancima posvećenim najzanimljivijima od njih.
Epigrafska zbirka Muzeja Vojvodine – nastala je prilikom zasnivanja samog Muzeja, 1947. godine, od poklona Matice srpske Muzeju Vojvodine. Veći deo njenih spomenika potiče sa teritorije rimskog municipijuma – potonje kolonije Basijane (Bassianae), koja se nalazila kod današnjih Donjih Petrovaca u Sremu. Ostali spomenici pronađeni su prilikom iskopavanja različitih lokaliteta u Staroj Pazovi, Golubincima, Krčedinu, Titelu, Gomolave u Hrtkovcima… Zbirka broji ukupno 23 epigrafska predmeta, koji se mogu podeliti u sledeće kategorije:
Počasni spomenici – kakva je Počasna baza cara Valerijana, nastala povodom prolaska imperatora Valerijana kroz današnji Srem 253. godine n. e. (o kojoj ćete moći čitati u jednom od članaka).
Zavetni spomenici – koje su po provincijama Rimskog carstva svojim božanstvima podizali rimski vojnici i veterani. Najčešće su bili posvećeni Jupiteru ili Junoni, a mogli su biti namenjeni i nekom od božanstava pokorenih naroda velikog carstva, čiji su pripadnici takođe služili u rimskoj vojsci.
Nadgrobni spomenici – označavajući mesto ukopa pokojnika, neretko su bili bogato ukrašeni reljefnim ornamentima i predstavama, sa natpisima koji govore o pokojniku, i koji su ostali kao dragoceno svedočanstvo o načinu života u carstvu toga doba.
Nikola Mrkšić, kustos – arheolog
