Pred kraj aprila 2021. godine, na Dunavskom keju kod Univerziteta u Novom Sadu, visoko u krošnjama krtih stabala topola, starih koliko i autori, stoje načičkane „zelene kugle“ koje pojedine prolaznike umeju da prevare podsećajući ih na ptičja gnezda. Radi se o zimzelenoj biljci, u narodu poznatoj pod imenima: imela, mela, lepak, tičji lim, dok se u stručnoj literaturi koristi njen latinski naziv Viscum album L. Raste u obliku grmića koji može da budu velik i do 100 cm. Ima duguljaste, žuto-zelene, kožaste listove. Imela cveta krajem zime, odnosno početkom proleća, od februara do aprila. Tada se na ženskoj biljci pojavljuju neupadljivi bledožuti ili zeleni cvetovi. Plodovi su bele, okruglaste, sočne bobice, veličine graška. Dozrevaju zimi. Veoma su lepljive, kako bi se lakše zalepile za koru stabla. Viscum na latinskom znači „lepak za ptice“. Slovenski nazivi za imelu vode poreklo od praslovenskog naziva „omela“, čije je jedno od mogućih značenja „hvatajuća“. Iz imelinih plodova i kore stari Sloveni spravljali su lepak za hvatanje ptica.
Načičkana „gnezda“ imele na starim stablima topole krajem aprila.
Imela se najčešće sreće na starim stablima jabuka, jasena, gloga, lipe, topole, a ponekad i na hrastu. Imeli prijaju biljke s „mekom korom“, koju će lakše da probije i dođe do preko potrebne vode i mineralnih materija. Brzo se širi. Ako se zadrži više godina, u stanju je da „zarazi“ čitav voćnjak jabuka.
Imela je poznata od davnina. O njoj se doduše više pisalo nego što znamo na osnovu materijalnih dokaza. Kad je u pitanju ovo poslednje, znamo da je tokom neolita u severozapadnoj i centralnoj Evropi lišće imele korišćeno u prehrani krupne stoke i ovaca ili koza tokom zime. Naravno, među arheolozima uvek postoji omiljena opcija interpretacije nečeg nepoznatog sa nečim ritualnim. Ali, postoje i naznake farmaceutske upotrebe imele. Njeni ostaci su pronađeni na jednom neolitskom nalazištu u Nemačkoj, u koprolitima ljudi.
O imeli i njenom korišćenju u antička vremena znamo najviše na osnovu pisanja Plinija Starijeg u njegovoj knjizi Poznavanje istorije (Plin. Nat. 16.95). Plinije navodi da druidi, galski sveštenici, nemaju ništa svetije od imele i drveta na kome ona raste.
Druidi su verovali da ih imela štiti od svakog zla, te su od nje pravili razne lekove.
Imela se skupljala uz veliku ceremoniju. Druidi bi se obučeni u bele odore penjali na drvo i potom zlatnim srpom odvajali imelu od hrasta lužnjaka. Odsečenu biljku odlagali su u belo platno. S obzirom da su bili veliki poštovaoci hrasta, na kojem se inače biljka retko nalazi, Plinije veruje da su i sami sveštenici svoje ime dobili od grčkog imena za hrastovo drvo (star. gr. δρῦς = hrast).
Jedan drugi Rimljanin, Julije Cezar nam u delu Galski rat (De bello Gallico) kazuje da su se druidi u određenom periodu godine sakupljali na jednom svetom mestu u zemlji Karnuta, za koje se verovalo da je centar cele Galije. Ovaj period može odgovarati prazniku koji u keltskom kalendaru označava početak godine, a bio je održavan u novembru.
Na slici se potkrala greška: sa drveta nije opala ni jedna liska. Naime, najbolje je da se listovi i grančice imele sakupljaju u periodu pune zrelosti plodova, u decembru i januaru, a najkasnije u martu. Kasnije imela nije lekovita. Ali, …
ko smo mi da podučavamo druida kako se pravi čuveni napitak. Tajni recept se prenosi sa uva na uvo, doduše već nagluvih druida, ali gurmana sa istančanim nepcima.
I danas se imela bere kao lek. Preporučuje se njeno sakupljanje u januaru ili martu. Tada se odseca ceo grm do kore stabla. Odstranjuju se previše odrveneli delovi, a preostale bobice i suve grančice se otresaju. Suše se samo tanke grančice s listovima, najbolje na što jačoj promaji. Bobice treba držati podalje od dece i kućnih ljubimaca pošto mogu izazvati povišenu temperaturu, proliv i halucinacije. Ipak, drozdu imelašu (Turdus viscivorus L.) je to omiljena hrana. Čak i latinsko ime ove ptice viscivorus (onaj koji jede imelu), ukazuje na to. Zimi će drozd imelaš energično da brani skupine imele, ili božikovine kao rezerve hrane u doba kada je teško pronaći nešto jestivo.
Postoje razni mitovi i tradicije vezani za imelu, od antičke Grčke do srednjeg veka i naroda na severu Evrope. Poznata je tradicija ljubljenja ispod imele za Božić. U 19. veku nije bilo moguće dobiti beskrajno puno poljubaca, jer je za svaki poljubac bilo potrebno da se prethodno bobica otkine sa grane imele. U viktorijansko doba, ako bi devojka odbila poljubac pod grančicom imele, izrugivali bi joj se, govorili da će postati „usedelica“ i mogla bi zaboraviti na primanje bilo kakvih predloga za brak najmanje godinu dana!
Lepljive bele bobice sazrevaju od septembra do novembra. U vreme Božića su potpuno sazrele. Do tada je pao prvi sneg.
Jedno verovanje se izdvaja od ostalih. Za razliku onih u kojima preovladava sujeverje, ovo ima veze sa botanikom. Pripadnici plemena Čiroki u Severnoj Americi su imelu povezivali sa brakom. Doduše radi se o američkoj, ili istočnoj imeli (Phoradendron leucarpum (Raf.) Reveal & M.C. Johnston). Kao vanredno istančani posmatrači prirode pripadnici ovog plemena su primetili da imela nikada ne raste sama, već da je učvršćena u kori nekog drveća (u Americi je to bio obično hrast) i da na njen teret živi. Tako su je nazvali „udátlĭ“ što u prevodu znači „venčan(a) je“. Isti izraz se koristi i za oženjenu/udatu osobu. Zli jezici bi verovatno sad ovo pogrešno protumačili. Zato, bolje da se držimo botaničkog rasvetljenja priče. Ovo je jedan od najoriginalnijih načina da se opiše pojam hemiparazitizma. Hemiparazitske biljke dobijaju gotovo sve mineralne hranljive materije i vodu od domaćina, dok se organska jedinjenja, barem delimično, obezbeđuje sopstvenom fotosintezom. Nedavna naučna istraživanja na imeli ukazuju da imele energiju jednim delom dobijaju tako što razgrađuju šećer od biljke na kojoj parazitiraju. Za razliku od ovih poluparazita, holoparazitske biljake se u potpunosti oslanjaju na domaćina za snabdevanje vodom, organskim i neorganskim hranjivim sastojcima.
Sa zlatnim srpom odseca se ceo grm. Tom prilikom je sigurno stradao i po koji prst.
Aleksandar Medović, arheobotaničar Muzeja Vojvodine i Aleksandar Mikić, nezavisni istraživač leguminoza
