Pre nekoliko godina na televiziji i internetu kružila je reklama jednog velikog proizvođača sokova sa ovih prostora. U reklami se navodi kako je u Istočnoj Srbiji kruška najslađa, te da je sok od ovog voća „neprocenjivi dar prirode“, što bi naš narod rekao ‒ „pravi lek“. Značaj kruške u ovom delu zemlje ne jenjava još od vremena Galerija, jednog od rimskih tetrarha koji je zajedno sa Dioklecijanom carevao Rimskom imperijom na kraju 3, odnosno početkom 4. veka. Prilikom arheoloških istraživanja Gamzigrada, grada nazvanog po Galerijevoj majci Romuli (Felix Romuliana) pronađeni su celi, ugljenisani plodovi kruške. Njihov oblik je varirao od okruglastog do kruškastog. Okruglasti plodovi su identifikovani kao plodovi divlje kruške, dok su oni sa karakterističnim oblikom opisani kao plodovi gajene kruške. Međutim, svi nalazi krušaka pronađeni su u kasno-rimskim ili rano-vizantijskim slojevima, odnosno iznad sloja koji se vezuje za najsvetliji period sa carskom palatom.
-
- Дивља крушка
-
- Гајена крушка
Iz perioda nastanka Gamzigrada postoji jedna veoma zanimljiva priča. Vezana je za Galerijevu majku, Romulu, čiji se tumul, zajedno sa sinovljevim, nalazi na grebenu Magura iznad Gamzigrada. O Romuli se ne zna puno. Bila je varvarske krvi. Udala se za seljaka na imanju koje se nalazilo u blizini mesta gde će njen sin podići Gamzigrad. Bila je veoma sujeverna. Poštovala je planinska božanstva kojima je svakodnevno prinosila žrtve i u njihovu čast priređivala ritualne gozbe. Romula je umrla, najverovatnije, u leto 303. godine.
Prilikom njene sahrane na monumentalnoj lomači na brdu Magura među veoma skupocenim darovima ostavljene su i kruške. Prilikom arheoloških iskopavanja tumula Romule pronađena je veća količina ugljenisanih plodova ove biljke. Arheolozi su ih tom prilikom sakupili i sačuvali u staklenoj tegli. Međutim, ne postoje podaci da li je osim krušaka bilo i drugih biljnih priloga. S obzirom da je Romula bila vezana za ovaj kraj ne čudi da ju je na poslednjem putovanju pratila lokalna rana sorta, možda i njenog najomiljenijeg voća, a koje je baš tad sazrevalo.
Plinije Stariji, koji je živeo u 1. veku nove ere je u svom delu Poznavanje prirode, opisao čak 41 „sortu“ kruške. Dao im je svakojake opise, od „ponosne“ kruške, koja ima mali plod, ali koja je dozrevala veoma rano, do kruške čiji plodovi su se koristili za proizvodnju jedne vrste fermentisanog alkoholnog pića sličnom sajderu. Ona je bila veoma sočna i puna „mleka“. Interesantno je da je Plinije razvrstavao kruške na osnovu dužine peteljki. Neke sorte su imenovane po vladarima kojima je ona bila omiljena, npr. tiberijeva sorta po caru Tiberiju. To je bila krupna, suncem obojena voćka, dostojna vladara. Veliki broj sorti je ime dobio po mestima iz kojih su donošene u Rim. Neke sorte je opisivala boja, dok je drugima ime darovao miris koje odaju. Postojale su i sorte koje su ime dobile po vremenu kad sazrevaju (npr. „hordearium“, sazrevanje ječma). Bilo je i krušaka čija imena opisuju njihov oblik, npr. „ampullaceum“, kruška nazvana po dugačkom, uskom vratu, ili „mammosum“ (kruška oblika dojke), ali i sorta sa zelenim duguljastim plodom. Postojale su i kasne sorte koje sazrevaju krajem jeseni. Njihov ukus Plinije opisuje kao prijatno kiselkast. Za Plinija je nejasno kako su sorte „barbaricum“ (varvarska) i „venerium“ (Venera) dobile imena. Većina ovih sorti se još uvek „krije“ u Evropi u nekoj staroj sorti koja se ne može kupiti u rasadnicima već se može samo umnožiti kalemljenjem.
Veliki broj sorti omogućio je da jedemo krušku u dugom vremenskom periodu. Kruške sazrevaju od juna do zimskih meseci. Time je obuhvaćen period od pola godine. Ali, kruške mogu da se konzumiraju cele godine, ako se pravilno skladište. Jedan od načina je da se zdravi, poluzreli ili zreli plodovi uberu sa grane zajedno sa peteljkom. Ovo važi pre svega za kasne sorte. Kruške su se, još ne tako davno, „sakrivale“ u žitu koje se čuvalo na tavanu.
Obzirom da su kruške veoma sočne, veoma retko se ugljenišu, pogotovu kao celi plodovi. Stoga su nalazi kruške u praistoriji na našem tlu veoma retki, a nalazi koji idu i do 7000 godina unazad, kao npr. oni iz kasno-neolitskog naselja Vinča kod Beograda dragoceni.
Aleksandar Medović, viši kustos ‒ arheobotaničar
