Odmah nakon imenovanja Adolfa Hitlera za kancelara Rajha 30. januara 1933, nacisti su započeli teror nad svojim političkim protivnicima. Nekoliko meseci kasnije, SS i SA, paravojne organizacije nacista, izgradile su osnovu prvog nacističkog koncentracionog logora na temeljima napuštene fabrike oružja kod Dahaua, na oko 18 km od Minhena. Hajnrih Himler, vođa SS-a, objavio je da će ovaj prvi koncentracioni logor za političke zatvorenike biti otvoren 22. marta 1933. Javnost je u štampi o izgradnji prvih logora obaveštena u kontekstu navodne potrebe za „prevaspitavanjem“ onih koji stoje na putu „nacionalnoj revoluciji“ ili to planiraju. U Dahau su odmah dovedeni nemački komunisti i socijaldemokrate, Jevreji i drugi koje je Hitler smatrao neprijateljima. Prvi komandant logora bio je Teodor Ajke.
Po otvaranju, logor je mogao da primi oko 5 000 zatvorenika. Polovinom 1937. godine, SS započinje radove na proširenju, te je do avgusta 1938. izgrađen ogroman SS logor i logor za zatvorenike, koji je bio dimenzija 600 h 300 metara. Na glavnoj kapiji kroz koju su morali da prođu svi zatvorenici, nalazio se natpis ARBEIT MACHT FREI, u prevodu Rad oslobađa. Osim toga, na svim zgradama u logoru bile su velikim slovima ispisane poruke: „Put u slobodu – Jedan je put u slobodu. Njegove međe su: pokornost – marljivost – poštenje – urednost – pristojnost – umerenost – iskrenost – požrtvovanje i ljubav prema domovini“.
Grupa Jugoslovena iz bolnice u logoru Dahau nakon oslobođenja (Muzej Vojvodine)
Logor je imao komandanturu, političko odeljenje (gde se vršila klasifikacija zatvorenika, te su politički zatvorenici, Jevreji, Romi, kriminalci, homoseksualci, emigranti i ratni zarobljenici, uglavnom Crvenoarmejci, dobijali na leđima vidljiva obeležja svoje grupacije), apel-plac, revir (logorska bolnica), dezinfekciju, blok za stanovanje, kuhinju; od 1943. javnu kuću, gasnu komoru i krematorijum sa četiri peći u kojima su spaljivani leševi logoraša. Osim toga, ubijalo se i vešanjem i streljanjem. Radi masovnih egzekucija, zatvorenici su iz Dahaua odvođeni u druge logore i obrnuto.
Američki vojnik pred ulaznim vratima gasne komore u logoru Dahau (Muzej Vojvodine)
Logorom su upravljali SS-ovci, na komandnim pozicijama, ali su postojali i razni „kapoi“ – „izabrani“ zatvorenici, koji su imali pravo kažnjavanja kao sobne starešine i slično.
Zatvorenici, kako oni u samom logoru, tako i oni izdvojeni u radne komande, imali su radnu obavezu, koja je u načelu predviđala 9 do 11 sati rada, uključujući i nedelju pre podne.
Himlerova zapovest od 14. aprila 1945. komandantima logora Dahau i Flosenburg branila je predaju i nalagala evakuaciju logora kako nijedan zatvorenik ne bi živ dospeo u ruke saveznika. Iako ovo nije realizovano, bilo je nekoliko pokušaja kao što je bio slučaj sa jednim transportom od oko 7 000 zatvorenika koji su krenuli peške 26. aprila, samo par dana pred oslobođenje logora. Njih 987 stradalo je u tom „maršu smrti“.
Do aprila 1945, ovde je bilo više od 200 000 zatvorenika, od kojih je više od 40 000 ubijeno ili umrlo. U prvo vreme, od 1933. do 1938, u njemu su se nalazili skoro isključivo građani Rajha, dok su od 1938. do oslobođenja logora 1945. u njemu bili zatvoreni pripadnici naroda gotovo iz čitavog sveta. Nekoliko dana pred dolazak američkih jedinica koje su 29. aprila 1945. oslobodile logor, u njemu se nalazilo preko 67 000 zatvorenika – pripadnika 38 naroda, uključujući i 3 080 logoraša iz Jugoslavije.
Propusnica Međunarodnog komiteta za Dahau od 30. aprila 1945. za Milana Kiždobranskog i još dva čoveka. Služila je nakon oslobođenja za izlazak preko mosta u širi krug logora (Muzej Vojvodine)
Među njima je bio i Milan Kiždobranski, pravoslavni sveštenik iz Rumenke koji je od 1941. pomagao NOP. Takođe je učestvovao u formiranju i bio potpredsednik MNOO-a u mestu. Nakon provale organizacije u Rumenki marta 1944. i hapšenja većine članova MNOO-a, preko istražnog zatvora u Novom Sadu, logora u Bačkoj Topoli i zatvora u Komaromu, oni su predati Nemcima u Mađarskoj i odvedeni u koncentracione logore u Nemačkoj. Kiždobranski je dopremljen u Dahau novembra 1944, gde je dobio broj 125241.
Kada posle rata govori o oslobođenju logora, on kaže: „Nemci su se poplašili i pobegli i mi smo 29. aprila 1945. godine videli belu zastavu na administrativnoj zgradi zatvora. Čuvari su još bili na svom mestu, a Amerikanci su stigli oko 16 časova popodne. Nemoguće je opisati to osećanje i raspoloženje, a svojim očima sam video da je jedan Poljak potrčao u susret oslobodiocima, zaboravljajući na visoki napon struje u žici i tu ostao mrtav. Naš jugoslovenski komitet odmah je stupio u dejstvo, a među prvim zastavama bila je istaknuta jugoslovenska, dok smo mi na glave stavili titovke sa zvezdom petokrakom. Odmah je formirano i propagandno odeljenje našeg komiteta koje je izdavalo bilten i doprinelo okupljanju Jugoslovena u logoru. Omladinska organizacija je organizovala svečanu proslavu 1. maja. Amerikanci su odmah preduzeli higijensko-zaštitne mere, a teže bolesnike su preneli u svoju poljsku bolnicu pod šatorima. Među tim bolesnicima bilo je i Jugoslovena koje sam ja po zaduženju obilazio i držao u evidenciji. Ova evidencija mi je pomogla da najbrže sakupimo Vojvođane i pripremimo ih za transport kući juna 1945. godine.“
Potporučnik Rakočević, delegat jugoslovenske vojne misije u Parizu, bio je zadužen za organizaciju povratka Jugoslovena iz logora Dahau. Crtež je iz lista Dahavski Poročevalec, glasila Jugoslovenskog narodnog odbora u tom logoru, čiji se primerci čuvaju u Muzeju Vojvodine. Pored muzejskih predmeta, u Muzeju se čuvaju i podaci o Vojvođanima stradalim u logoru Dahau.
Kristina Meneši, viša kustoskinja
