Poklade, poslednji dan pred početak posta, predstavljaju značajan prelaz između dva različita perioda, te su u prošlosti bile obeležavane na razne načine. Bele poklade (Velike, Uskršnje ili Proštene) padaju uoči Uskršnjeg posta, najdužeg i najstrožeg posta u godini. Najviše običaja upravo je karakteristično za ove poklade – oni su se vršili tokom čitave sedmice koja je prethodila tom postu (Bele nedelje), a Bele poklade (u nedelju) su njen vrhunac.
Bele poklade su bile obeležene dobrim raspoloženjem. Da bi u post ušli u miru i oslobođeni od tereta nesloge i grešaka, ljudi su težili da dobiju oproštaj od bližnjih, po čemu su ove poklade i dobile naziv „Proštene“. Posebno se vodilo računa da kumčad ode svojim kumovima na praštanje jer se smatralo da je svaka, čak i nehotična uvreda kuma veliki greh.
Za poklade je bila uobičajena gozba u kojoj su učestvovali svi ukućani. Trpeza je bila bogata belim mrsom, jer je sledio višenedeljni period uzdržavanja. U mnogim mestima su pravljeni kolači, a u Sremu su bile obavezne krofne i dizano testo.
Budući da su u narodnim verovanjima prelazni periodi uvek obeleženi opasnostima od zlih sila, za vreme poklada su karakteristični i običaji kojima se od ovakvih sila, demonskih bića i veštica, brani. Jedan od njih predstavlja paljenje vatri na ulicama, za koje se verovalo da čiste vazduh od zlih sila. Okupljanje ljudi uz paljenje vatri na rogljevima je takođe bilo vrlo rasprostranjeno, kao i kokanje kukuruza u situ na tim vatrama.
Još jedna karakteristika prelomnih momenata i perioda u toku godine jeste i verovanje da se tada može predvideti budućnost, ili čak da se na nju određenim magijskim radnjama može uticati. Jedan od običaja koji je služio kao zabava tokom poklada, a koji je istovremeno mogao da otkrije budućnost, izvodio se u sumrak među ukućanima, pomoću kuvanog jajeta. On se nazivao lamkanje ili klocanje: domaćin bi uzeo kuvano jaje, probušio ga iglom i kroz njega provukao konac, pričvrstio za tavanicu i zatim zavrteo. Obešeno jaje počelo bi da kruži, a ukućani bi nastojali da ga uhvate zubima. Onaj ko bi u tome uspeo, imao je pravo da ga pojede. Sa koncem koji je visio sa tavanice bi se gatalo, domaćin bi ga zapalio i ako bi ceo dogoreo, do kraja, smatralo se da je to dobar predznak za ukućane. Ljuskama tog jajeta pripisivala su se lekovita svojstva. Takođe, jaje kao simbol života ima posebnu ulogu u ishrani za Bele poklade. U nekim selima je bio običaj da se tog dana skuvaju sva jaja koja se zateknu u kući. Jaja su deljena maskiranima koji su obilazili kuće, kao prilikom traženja oprosta. Postojala su verovanja o lekovitoj moći vode u kojoj su barena jaja, kao i o moći ljuski od ovih jaja.
Interesantan običaj koji je dugo zadržan u Vojvodini predstavlja pokladno ljuljanje. Za poklade su pravljene ljuljaške na nekom rodnom drvetu, orahu ili dudu. To su mogle biti obične ljuljaške, ili su pravljene specijalne konstrukcije pomoću kolskog točka i stuba pobijenog u zemlju. Smatra se da je izvođenje ovog običaja u vezi sa nastupanjem proleća i težnja da se podstaknu napredak i plodnost u nastupajućem periodu godine.
Ljuljaška (slov. čertovo koleso – korišćena i tokom posta), Aradac, druga polovina 20. veka
U južnom Banatu, posebno kod Banatskih Hera, postojao je običaj da o Belim pokladama starije žene igraju kolo u crkvenoj porti. Tri puta je kolo obilazilo oko crkve, uz pratnju gajdaša ili hramonikaša. U nekim mestima sveštenik je bio kolovođa, a u drugim trudna žena ili devojka. U Bačkoj i Sremu starije žene su igrale kolo o pokladama (ne u crkvenoj porti) i poskakivale su „da bi porasla kudelja“.
„Коло баба“, Врачев Гај, 1988.
Osim ovih običaja, pokladno vreme su karakterisale i povorke pod maskama, koje su u nekim delovima sveta prerasle u karnevale kao velike turističke atrakcije. Kod nas je maskiranje i organizovanje maskiranih ophoda ili maskembala sačuvano u mnogim mestima koja ih neguju kao deo svog kulturnog nasleđa.
„Mačkare“, Golubinci, 2011.
Tatjana Bugarski, viši kustos – etnolog
