Маска је реквизит који се често појављује у ритуалима и у народним обредима. Када су у питању годишњи обичаји, у нашим крајевима маскирање је присутно највише у зимском циклусу (вертепаши, звездари, а у неким местима и коринђаши) и почетком пролећа. Веровало се да се помоћу њега маскирани ослобађа своје личности и добија магијску моћ у доба када сунце треба да победи сурову зиму.
Маскирање уочи ускршњег поста је било познато код већине етничких заједница у Војводини, а време њиховог одржавања зависи од црквеног календара. Док су православни прослављали целу Белу недељу, са Белим покладама као врхунцем, код католика и протестаната је то било најчешће у недељу, понедељак и уторак, пред Пепељаву среду.
Покладна маска, Стража, Банат, 1969.
У многим местима покладно прерушавање је заборављено, али се у неким местима и даље одржава. Покладни опход под маскама најчешће је подразумевао симболично обилажење домаћинстава, а последњих неколико деценија и карневалске поворке и маскембале који пролазе кроз насеље. Велики утицај на начин обележавања је оставио карневал који је одржаван у Белој Цркви. У градовима су приређивани покладни балови, а после другог светског рата и у селима су приређиване игранке, без религијског значења.
Покладна маска, Стража, Банат, 1968.
Називи покладних поворки у појединим крајевима Војводине и шире Србије су: комендијаши, мачкаре, грађеници, страшила, старци, кудељаре, фашанге, лорфе, буше, сватови, курјаче. Традиционално, машкаре или фашанге су ишле кроз насеље као маскиране поворке – као организоване групе, најчешће као свадбена поворка, погреб или као групе различитих маски. Најчешће су ишле уз пратњу музике, оркестра или су сами свирали и певали. Поред овога, правили су и велику буку, звонили су звонима, клепетушама, чегртаљкама. Носили су различите реквизите: мотке, метле, варјаче и шерпе.
Покладне маске, Стража, Банат, 1969.
Маскирани су лице покривали маском или тканином, или су бојили лице. У прошлости су поред чађи за бојење лица у црно користили и мед који размажу по лицу, а преко њега залепе гушчије или кокошије перје. Машкаре су најчешће имале преврнуте кожухе или су биле огрнуте чаршавима. Честа је промена полова – мушкарци су облачили женску одећу, а жене мушку. Традиционално маскирање подразумева и стављање неких животињских карактеристика – репа, рогова, кљуна или маскирање у неку одређену животињу. Маскирани су се понашали разуздано, скакали су, гурали и задиркивали гледаоце и пролазнике. У групама су улазили у куће где су их частили пићем и колачима, а даривали су их најчешће јајима.
Татјана Бугарски, виши кустос – етнолог
