„Sivi“ Konjovićev period u Muzeju Vojvodine - Музеј Војводине

„Sivi“ Konjovićev period u Muzeju Vojvodine

05.04.2020. | Ostani kod kuće i nauči nešto novo

U Zbirci savremene umetnosti Muzeja Vojvodine čuvaju se 33 dela slikara Milana Konjovića, od kojih su dva rađena temperom na hartiji, jedno uljem na lesonitu, dok su ostalo crteži olovkom ili tušem. Ti radovi su nastali u rasponu od 1941. do 1950. godine, tako da pružaju uvid u petu deceniju prošlog veka kao vreme ratno i posleratno.

Za vreme Drugog svetskog rata Konjović je bio svedok stradanja, logora i mnogih drugih užasa i jedina svetla tačka za ovog umetnika bila je izložba u Budimpešti koju su mu priredili njegovi mađarski prijatelji intelektualci. Ona je održana u jeku rata 1942. i mađarska opoziciona javnost ju je ocenila veoma pozitivno, ali je slikaru donela crnu mrlju na biografiji, tako da su ga mnogo godina posle rata optuživali za saradnju sa okupatorom.

Streljanje rodoljuba

Slike Streljanje rodoljuba, Posle streljanja i Borba na salašu su prva tri Konjovićeva rada otkupljena za tadašnji Muzej. Slike Streljanje rodoljuba i Posle streljanja su istih dimenzija i nesumnjivo čine idejnu celinu. Obe su nastale u Somboru 1946. godine, a inspirisane su strašnim događajem koji se odigrao u slikarevom rodnom gradu 1942. godine. U čitavom Konjovićevom opusu ne nalaze se slike koje se bave ovom tematikom, što svedoči o tome koliko su se ti prizori jako urezali u umetnikovu svest i koliko ih se nerado sećao. Obe slike poseduju energiju i ekspresivnost svojstvenu i drugim Konjovićevim delima, ali je ovde sama tema ono što je jedinstveno.

Slika Streljanje rodoljuba predstavlja trenutak pre streljanja. Taj mučki čin smešten je u jedno somborsko dvorište. U prvom planu se, sa donje leve strane, nalazi poluprofil fašiste, dok su vojnici koji stoje pored njega, i to okrenuti leđima, prikazani sa šlemovima na glavama i puškama sa bajonetima na ramenima u znaku pripravnosti. U drugom planu su trojica muškaraca – civila, sa vezanim očima, od kojih su dvojica na kolenima, ispred uperenih puščanih cevi. Ovim radom dominira masivna crna kontura i sivomaslinasti ton vojnih uniformi. Streljanje se kao tema odavno pojavljuje u istoriji umetnosti, a jedan od najupečatljivijih prikaza ove scene dat je na čuvenom platnu španskog slikara Fransiska Goje pod nazivom 3. maj 1808. godine, kao i na slici Streljanje cara Maksimilijana francuskog umetnika Eduarda Manea iz 1867. godine.

Posle streljanja

Pandan Streljanju rodoljuba je slika Posle streljanja, koja je istih dimenzija i odnosi se na trenutak koji proizilazi iz onog na prethodnoj slici. U pitanju je užas koja ostaje posle tog čina. Dva beživotna tela prikazana su ekspresivno; oivičena su brutalnim crnim konturama, koje se na trenutke toliko osamostaljuju da postaju skelet, debela žičana  mreža između koje je razapeta boja, kako je odlično opisao čuveni isstoričar umetnosti Lazar Trifunović. Ova slika je rađena brzo, gotovo u jednom dahu, kao da je slikar želeo da što pre naslika scenu i pobegne – i od sebe i od prizora pustoši koju ona ostavlja u duši. Osim crne, bele i sive boje, prisutna je još samo crvena, kao boja nedužno prolivene krvi.

Konjović je platno pod nazivom Borba na salašu naslikao 1945. godine i potpisao ćirilično, zato što je u vreme okupacije i povremeno posle rata hteo da iskaže inat. Kompozicija slike sastoji se od energičnih tela u prvom planu, koja su okrenuta leđima. Ti ljudi odišu pobedničkim zanosom i jasno nam je da svetlost u drugom planu simboliše pobedu nad okupatorom i radost jer je kraj rata na vidiku. Neprijatelj je proteran te 1945, kako u stvarnosti, tako i na ovom platnu, na kojem dolazi do izražaja temperamentni Konjovićev potez, kao i modernistička kompozicija i faktura. Borbom na salašu dominiraju zemljani tonovi, u skladu sa pejzažem u pozadini, koji nagoveštavaju ono što će posle rata biti najveća Konjovićeva ljubav i fascinacija.

Borba na salašu

Radovi nastali u petoj deceniji prošlog veka, koja je opisana kroz pridev sivi (termin Lazara Trifunovića), svedoci su tektonskih društvenih i individualnih promena. Milan Konjović je slikao i pre rata, u toku rata, kao i posle njega, a čini se da je tek deceniju posle rata dobio vetar u leđa. Tada je konačno mogao da slika punim plućima, oslobođen od stega kritike, kojoj je morao da se dokazuje u posleratnom periodu, a njegovo slikarstvo je tek tada u potpunosti integrisano u glavni tok tadašnje jugoslovenske umetnosti.

Dragana Garić Jovičić, kustoskinja – istoričarka umetnosti

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar