Milan IV Obrenović bio je srpski vladar dosledan političkoj platformi delovanja njegovih prethodnika na prestolu Srbije iz dinastije Obrenović, te je i njegovom zaslugom Srbija iz Istočne krize na kraju izašla kao pobednica sa međunarodno potvrđenim statusom nezavisnosti, koju su joj garantovale velike sile na Berlinskom kongresu 1878. godine. Takođe, „državni status“ Srbije umnogome je unapređen 1882. godine, kada je vladarski rang i titula monarha „podignuta na kraljevski nivo“, čime je i država postala Kraljevina.
Milan Obrenović
Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, došao je u Srbiju nakon pogibije knjaza Mihaila 1868. godine. Rođen je 1854. godine, stupio je na presto kao maloletan nakon što je Velika narodna skupština potvrdila njegova prava na nasleđe knjaževskog dostojanstva 26. 6. 1868. godine. Sve do Berlinskog kongresa, 1878. godine doživljavan je kao štićenik Rusije, zbog činjenice da je, još kao maloletan, oktobra 1871. godine posetio letnjikovac Romanova, ruskog cara Aleksandra II na Krimu. Sve do ratova s Turskom, 1876‒78. godine, on je to zaista i bio, ali je teško iskustvo koje je imao pošto je ruska diplomatija pokušala da nametne stvaranje velike Bugarske na račun Srbije, potpuno promenilo njegovo usmerenje. Od Berlinskog kongresa, koji je Srbiji doneo potpunu nezavisnost i prisajedinjenje Niša, Leskovca, Pirota, Vranja, Toplica, on će, postupno, spoljno-političko usmerenje Srbije okrenuti prema velikom severnom susedu – Austrougarskoj. Beč je tada pokazivao, u određenoj meri, razumevanje za potrebe Srbije.
Posle odluka Berlinskog kongresa Srbija je dala saglasnost da Austrougarska anektira Bosnu i Hercegovinu. Knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austrougarskom. Delegacija se obavezala da u ime Srbije sa Austrougarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu. Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine. Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji. Odlazi, ipak 1881. godine u zvaničnu posetu Petrovgradu, kod ruskog cara Aleksandra III Romanova. U Petrovgradu je primljen dosta hladno, gotovo sa odbacivanjem. Rusija je potvrdila svoju politiku sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrovgrada, knez Milan je svratio do Beča i utanačio pregovore o političkom ugovoru sa Austrougarskom. Taj dokument je bila čuvena Tajna konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austrougarske, gde se Srbija obavezala da na svom području neće trpeti politička spletkarenja protiv Austrougarske monarhije, a za uzvrat Austrougarska se obavezala da proglasi Srbiju za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Mihaila Piroćanca koji je knezu Milanu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena. Sledeći čin je bilo proglašenje Srbije za kraljevinu 28. februara 1882. godine. Car Franja Josif je lično čestitao kralju Milanu Obrenoviću.
Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su građanske stranke: Radikalna stranka (1881), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je postao nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan je naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru Radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje. Neposredno posle završetka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana. Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Došlo je do razvoda 1888. godine.
Na proslavi Dana Kraljevine 22. februara 1889. godine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su obavljali vladarske dužnosti do punoletstva kralja Aleksandra.
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvo, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od Ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije. Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez dozvole Narodne skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiji za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija. Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljavati i osavremenjivati. Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899.
Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan nije odobravao ovaj brak i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču. Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio.
Kralj Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. godine u 47. godini života. Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.
Stupivši na presto Srbije, avgusta 1872. godine, knez Milan primio je mnogobrojne čestitike i poklone, a Narodno pozorište u Beogradu izdalo je posebnu medalju ‒ Spomenicu stupanja na presto Milana IV Obrenovića. To je bio prvi slučaj u Srbiji, da je medalju osnovala i poručila jedna institucija, a ne vladar i država. Za izradu medalje angažovan je bečki medaljer Henrik Januer (Henrich Januer). Iskovana je u srebru, bronzi i niklu.
Avers: Profil glave kneza Milana okrenut na levo, uokviren natpisom: MILAN OBRENOVIĆ IV. KNjAZ SRBSKI. Ispod poprsja je signatura: Januer Revers: U šest horizontalnih redova je natpis: U SPOMEN STUPANjA NA PRESTOL SRBSKI 10-OG AVGUSTA 1872, uokviren s desna na levo tekstom: SRBSKO NARODNO POZORIŠTE U BEOGRADU.
Snežana Dobrić, viši kustos ‒ istoričar
