Šumska jabuka (Malus sylvestris Mill.)
Neki je zovu i divlja jabuka. Raste po obodu šuma. Tu obilnije cveta nego u sklopu gustih, zasenjenih šuma (Mratinić and Kojić 1998). Voli svetlija mesta i ne previše vlažno tlo. Nakon Drugog svetskog rata mogla se još pronaći u nizinskim šumama Vojvodine i to šumi lipe i lužnjaka (Slavnić 1952). Ove šume, čijih prirodnih sastojina danas nema mnogo, su se razvijale van dohvata poplavnih voda, uglavnom u zapadnobačkom Podunavlju i istočnosremskoj Posavini. Pokoja divlja jabuka može se naći na Fruškoj gori, dok se veće populacije nalaze u jugoistočnoj Srbiji (Mratinić and Kojić 1998). Ukus ploda prečnika 2–4 cm je kiseo i trpak – sadrži velike količine pektina i tanina (oko 3%). Pokožica je najčešće žutozelene boje, a ponekad je sa dopunskim crvenilom sa sunčane strane ploda. Težina plodova srednje veličine iznosi 10–20 g (Drvodelić et al. 2015). Postoje i sitniji, ali i krupniji plodovi. Cveta u aprilu i maju, a sazreva u avgustu i septembru. Stabla divlje jabuke imaju nisko spuštenu krošnju i često izgledom podsećaju na grmoliku vrstu (Drvodelić et al. 2015). Mogu narasti u visinu preko 10 m. U prirodi se razmnožava vegetativno, izdancima iz panja, a ponekad i iz korena. Ovaj način podmlađivanja, gde se mogu pronaći do desetak stabala je prirodna odbrana od bršćenja divljači ili stoke (Hoffmann 2017). Lako se uzgaja iz semena.
Slika 1. Sredinom novembra 2014. u Arheobotaničku baštu Muzeja posađena je šumska jabuka (Malus sylvestris Mill.).
Slika 2. Lišće je po obodu testerasto ili dvostrukotesterasto.
Slika 3. U bašti je procvetala krajem aprila, 2021.
Slika 4. Sitni plodovi šumske jabuke snimljeni krajem maja, 2021.
Slika 5. Plod divlje jabuke snimljen krajem avgusta, 2022.
Na neolitskom naselju Gomolava kod Hrtkovaca, na Savi, u jednoj peći iz vinčanskog perioda pronađeni su ugljenisani ostaci plodova šumske jabuke koji težinski odgovaraju količini od oko dvadesetak celih jabuka (van Zeist 2002). Osim toga, pronađeno je i nešto više od 200 semenki ove vrste. Prečnik pet celih, ugljenisanih plodova se kretao između 16 i 20 mm. Takoreći, više odgovaraju veličini neke trešnje ili višnje. Jabuke nisu bile presečene na pola kako bi se ostavile da se osuše. Ovo je bio slučaj sa jabukama koje su pronađene na jezerskim naseljima u Švajcarskoj, ali i na naselju u blizini Beča (Penz et al. 2019). Primerak raspolućene šumske jabuke potiče iz naselja koje je postojalo oko 2400 g. p. n. e. Osušene i nanizane na vrpcu ove jabuke su čuvane kao suvo voće za zimu. Najveći broj nalaza šumske jabuke, barem kada je u pitanju praistorija, vezuje se upravo za neolit. U kasnijim periodima, pre svega bronzanom i gvozdenom dobu, dolazi do uvećanja oranica nauštrb šuma (Penz et al. 2019). Na praistorijskom naselju iz bronzanog i gvozdenog doba Feudvar kod Mošorina pronađeno je svega nekoliko ugljenisanih semenki divlje jabuke (Kroll and Reed 2016). Iako je šumska jabuka prosvetljavanjem šuma u okolini neolitskih naselja u centralnim delovima i severu Evrope na početku profitirala šireći se, tako je nestankom šuma i ona skrajnuta sa jelovnika praistorijskih ljudi. Na osnovu neobično dobro očuvanih ostataka divljih jabuka, bilo je moguće izračunati godišnje količine roda za pojedina švajcarska nalazišta iz perioda ranog neolita: one iznose 200–400 kg (Antolín et al. 2017). Kolege arheobotaničari koji su se bavili ovim pitanjem su zaključili da se ovako velike količine mogu postići samo ciljanim čuvanjem stabala divlje jabuke, npr. eliminisanjem konkurencije drugih vrsta drveća za svetlom, zaštitom od domaćih i divljih životinja ili pažljivim negovanjem spontano izbijajućih sadnica, pa čak i njihovom planiranom sadnjom?!
Slika 6. „Kratka“ stabla Vas nateraju da se pomučite kako bi stigli do sitnih plodova, sredina novembra 2014. na Fruškoj gori. Ova godina je bila izdašna i brzo se napunila kesa.
Slika 7. Plodovi šumske jabuke prekriveni opalim lišćem, Fruška gora, novembar 2014.
Slika 8. Broj semenki u plodu varira između 1 i 9. Zavisi i od težine ploda.
Slika 9. Puna korpa šumskih jabuka na stalnoj postavci Muzeja Vojvodine.
Slika 10. Kiseo ukus šumske jabuke se ocrtava na licu dvogodišnjeg deteta.
Iako je šumska jabuka dobrim delom bila uključena u nastanak domaće jabuke (Malus domestica), njeno poreklo zapravo vodi od altajske jabuke (Malus sieversii) koja raste u planinskim šumama Centralne Azije. Ova je kasnije nastala slučajnom hibridizacijom praćenoj povratnim ukrštanjem (introgresijom) sa drugim divljim vrstama iz roda Malus koje su se nalazile na trgovačkim rutama koje povezuju Aziju i Evropu uz drevni Putu Svile (Cornille et al. 2019). Domestikacija jabuke se desila pre oko 4000 godina na planini Tjen Šan. Domaća jabuka je u Evropu najksanije stigla tokom rimskog perioda. Mnoge divlje jabuke zadržale su svoju genetsku nezavisnost uprkos hiljadama godina koegzistencije sa velikim brojem kultivisanih sorti jabuka (Wagner et al. 2004). Pa ipak, šumsku jabuku je ponekad veoma teško razlikovati od kultivisanih jabuka. Često je to moguće uraditi samo pomoću genetske analize.
Slika 11. Osušeni, raspolućeni plodovi šumske jabuke su se u praistoriji nizali na vrpce i čuvali kao suvo voće za zimu.
Slika 12. Lišće šumske jabuke u Arheobotaničkoj bašti poprima crvene nijanse sredinom novembra 2015.
Slika 13. Stabla divlje jabuke izgledom podsećaju na grm. Fruška gora, januar 2014. godine.
Slika 14. Ima više podvrsta divlje jabuke. Neke od njih imaju trnovite grane.
Aleksandar Medović, arheobotaničar
Literatura
- Antolín F, Brombacher C, Kühn M, et al (2017) Archäobotanik (Makroreste): Untersuchungen der Flächenproben im Hinblick auf Taphonomie, Ackerbau, Sammelwirtschaft und Umwelt. In: Bleicher N, Harb C (eds) Zürich-Parkhaus Opéra. Eine neolithische Feuchtbodenfundstelle. Bd. 3: Naturwissenschaftliche Analysen und Synthese. Zürich und Egg.
- Cornille A, Antolín F, Garcia E, et al (2019) A Multifaceted Overview of Apple Tree Domestication. Trends in Plant Science 24: 770–782. https://doi.org/10.1016/j.tplants.2019.05.007.
- Drvodelić D, Jemrić T, Oršanić M, Paulić V (2015) Krupnoća ploda divlje jabuke (Malus sylvestris (L.) Mill.): Utjecaj na morfološko-fiziološka svojstva sjemena. Šumarski list 3–4: 145–153.
- Hoffmann U (2017) Kulturrelikt Wildapfel / Holzapfel (Malus sylvestris). Eine Bestandsaufnahme. Berichte des Naturwissenschaftlichen Verein für Bielefeld und Umgegend 55: 52–79.
- Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
- Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd.
- Penz M, Kohler-Schneider M, Szunyogh I, Czeika S (2019) Erste Forschungsergebnisse zur endneolithischen Siedlung in Wien-Oberlaa. Fundort Wien 22: 4–41.
- Slavnić Ž (1952) Nizinske šume Vojvodine / Die Niederungswälder der Vojvodina. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke 2: 17–38.
- van Zeist W (2002) Plant husbandry and vegetation of tell Gomolava, Vojvodina, Yugoslavia. Palaeohistoria 43/44 (2001/2002): 87–115.
- Wagner I, Schmitt HP, Maurer W, Tabel U (2004) Isozyme Polymorphism and Genetic Structure of Malus sylvestris (L.) Mill. Native in Western Areas of Germany with Respect to Malus x domestica Borkh. Acta Hortic 545–550. https://doi.org/10.17660/ActaHortic.2004.663.95.
