Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца усвојен 28. јуна 1921, познат као Видовдански устав, био је први од два устава југословенске државе донета у периоду између два светска рата. Настајање овог устава био је дуг и деликатан процес и резултат политичког компромиса. Брзо ће се показати да је државни систем уведен Видовданским уставом пун мањкавости, што ће довести до тога да је држава готово непрестано имала кризе у влади.
У државном праву усвојена је дефиниција устава као највишег општег правног акта једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега државну организацију (државно уређење, друштвено-економске и политичке односе), овлашћења државних органа, те слободе и права грађана.
Основе за стварање Видовданског устава биле су: Устав Краљевине Србије из 1888, Крфска и Женевска декларација. На његовом формирању радило се већ од стварања државе, крајем 1918, али су противречности интереса различитих народа и политичких и друштвених слојева успоравале рад на њему.
Први нацрт Устава дала је друга влада Миленка Веснића, која је одступила убрзо након избора за Уставотворну скупштину, одржану 26. новембра 1920. Нацрт је дефинисао државу као уставну, парламентарну и наследну монархију са династијом Карађорђевића. Већ тај оквир је распирио раније несугласице, пре свега отпор Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС), која се противила било каквој монархији, а посебно монархији са православном српском династијом.
Уставотворна скупштина се састојала од 419 посланика. Највише мандата имале су Демократска странка (92) и Народна радикална странка (91), затим Комунистичка партија Југославије (КПЈ, 58) и ХРСС (50). Укупно је 16 странака и коалиција ушло у Скупштину. Она је конституисана 23. децембра, да би већ 29. децембра била битно окрњена, када су доношењем тзв. „Обзнане“ одузети мандати посланицима КПЈ, која је том уредбом стављена ван закона. Нацрт Устава је поднео нови председник Владе Никола Пашић 25. јануара 1921. Дебата о усвајању Устава у начелу трајала је до 12. маја, да би 17. маја почела дебата о усвајању устава у појединостима, која је окончана 28. јуна. Устав је тог дана усвојен, а проглашен је 2. јула. За доношење Видовданског устава гласала су 223 посланика, против њега 35, а 161 посланик није гласао.
Донет као политички компромис, тзв. „уставни пакт“, Видовдански устав је многа питања оставио недоречена. То се пре свега односи на недовољно јасно разграничање законодавне власти између краља и Скупштине, што је краљ Александар И користио да се преко овлашћења уплиће у рад Народне скупштине и Владе (званично су се називале Министарски савет), које су се често смењивале. Током кратког времена важења Видовданског устава, око 7 и по година (2.7.1921. – 6.1.1929) сменило се 17 влада, а одржана су три ванредна избора за Народну скупштину.
Видовдански устав је укинут 6. јануара 1929, када је краљ Александар завео личну власт. Наследио га је Октроисани устав, који је краљ прогласио 3. октобра 1931.
Без обзира на све своје мањкавости, Видовдански устав представља значајан корак у развоју правног система свих држава бивше Југославије. Њиме су, поред осталог, уведени опште право гласа за све пунолетне мушкарце, тј. укинут имовни цензус за бирчако право, укинути су спахијски и колонатски систем као последњи остаци феудалног система, гарантована је слобода имовине и једнакост грађана пред законом.
Она питања која Видовдански устав није успео да реши остала су у већој или мањој мери нерешена све до распада Југославије 90-тих година.
Др Предраг Бајић, виши кустос – историчар
