Današnja priča je posvećena specijalnoj tkačkoj tehnici čiji je krajnji proizvod ćilim koji se u narodu zove „čupavac“. Takvi ćilimi uglavnom imaju jednu nit pamučne osnove i po dve niti potke, vunenu i pamučnu. Specifični su i po tome što „čupavci“ nemaju dva lica, jer imaju reljefne ornamente koji se smenjuju sa ravnim površinama. Oni nisu bili toliko zastupljeni u životu pojedinca kao ćilimi na pruge, ili ćilimi sa poljem i okrajnicom, jer se smatra da su bili zahtevniji za tkanje, a zbog svoje strukture nisu bili praktični. Ipak, „čupavci“ zaslužuju makar jednu muzejsku priču.
Proces tkanja se odvija na sledeći način: vunena potka se utkiva pomoću daske i napušta se preko metalne šipke. Uporedo sa pamučnom potkom vodi se i vunena potka koja se pomoću daske prema šari prebacuje preko metalne šipke tako da se dobije napuštano-čupavo tkanje.
Detalji čupavog tkanja, Vrbas, oko 1898.
Detalj čupavog tkanja, Silbaš, 1905.
U ručno izrađenim predmetima, a tako i u tkanju, dolazi do izražaja pre svega ženska posvećenost, strpljivost, veština, osećaj za estetiku, za praktičnost i preciznost. Tkalje na ovakvim ćilimima najčešće izvode ornamente kvadrata koje postavljaju u položaj romba u čijem središtu je mali krst. „Čupava“ polja sačinjena su od dužih ili kraćih petlji koje se smenjuju sa glatkim poljima i na taj način lice ćilima postaje reljefno, a naličje ćilima glatko. Romb se smatra ženskim simbolom, ima erotski smisao i indirektno simboliše pobedu i rađanje novog života. U narodu su se ovako postavljeni rombovi zvali i „pite“ odnosno „čupavac na pite“. Svi naši „čupavci“ imaju i privezane rese na sve četiri strane što ukazuje da se takav ćilim koristio i za prekrivanje stola.
Silbaš, Srbi, Bačka, 1905.
„Čupavac“ iz Silbaša tkala je Anka Kolarić 1905. godine za svoju devojačku spremu. Udala se u porodicu Pašćan, a 1954. godine kada je ćilim otkupljen za Muzej, živela je u Rumenki i potvrdila da je za tkanje koristila biljne boje i da joj je trebalo oko dva i po meseca da istka ćilim.
Vunena nit za izradu „čupavaca“ se dobijala u domaćoj radinosti, što je obuhvatalo strižu ovaca, pranje i čišćenje vune, raščešljavanje i predenje. Žene su vunu čistile i češljale grebenima, a zatim su prele na ručnim ili nožnim preslicama. Zatim su je same bojile, u početku prirodnim, biljnim bojama, a već u drugoj polovini 19. veka su nosile kod zanatlija bojadžija koji tada vunu već boje anilinskim bojama.
Rese na čupavcu, Pivnice, 1918-41.
„Snovanje niti“ odnosno postavljanje niti osnove se radi na isti način kao i kod ostalih ćilima, „čupavci“ se tkaju na uzanom razboju i sastoje se iz dve pole koje se spajaju ručnim štepom po dužini. Preciznost tkalje je veoma važna, kako u tkanju, tako i u spajanju istkanih „pola“. A po rečima žena – tkalja sa terena, za tkanje „čupavaca“ osim preciznosti, tkalja je najviše trebalo da bude smirena kako bi napuštanje niti teklo u pravilnom ritmu.
Pivnice, Srbi, Bačka, 1918-41.
Pivnice, Srbi, Bačka, 1918-41.
„Čupavac“ iz Stapara tkala je oko 1935. godine, poluprofesionalna tkalja Ljubinka Grujić. Ljubinka je tkala ćilime za prodaju, i tako ga je porodica Bačić, takođe iz Stapara, kupila iste godine za sopstvene potrebe.
Kada kažemo ćilim, uglavnom pomislimo na vunenu tkaninu sa dva lica, koja se tka u dve niti i čije se šare izvode klečanom tehnikom. Ovom „čupavom pričom“ prikazali smo još jedan biser naše domaće radinosti, koji je nadamo se uspeo da probudi vaše interesovanje.
Ljiljana Trifunović, muzejska savetnica
